Свети Сава први архиепископ Српски

Житије Преподобног и Богоносног оца нашег

САВЕ, првог Архиепископа Српског

Садржај:

- Увод у предговор
- Предговор
- Рођење и васпитање Светога Саве
- Бекство у Свету Гору и постриг
- Живот преподобног Саве у Светој Гори
- Подизање Хилендара
- Престављење и прослављење преподобног Симеона
- Подвизи Светог Саве по престављењу преподобног Симеона
- Делатност архимандрита Саве у Србији
- Повратак Светог Саве у Свету Гору и даљи подвизи
- Архијерејство Светога Саве
- Путовање Светога Саве у Свету Земљу
- Друго путовање Светога Саве у Свету Земљу
- Престављење Светога Саве
- Почивање Светога Саве у Милешеву
- Спаљивање моштију Светога Саве
- Бесмртност Светога Саве

Увод у предговор

сторија личности неизмерно је сложенија и замршенија од историје догађаја. Догађаји су обично резултат стваралачких сила личности

које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве оне духовне силе које делају из њега и њиме. Зато је несравњено теже писати историју човека, ма ког човека, него историју догађаја. Многи историчари пишу историју слажући догађај на догађај, као циглу на циглу. И добија се грађевина мртва и пуста, у којој се не виде оне духовне силе које кроз грађевинаре историје стварају историју, Међутим, историја рода људског, на крају свих крајева, није друго до живот људских бића која сачињавају род људски. Тако и историја ма које људске личности није друго до живот те личности. А живот у страховитој сложености и замршености својој захвата и обухвата безброј невидљивих стваралачких сила, које тајанствено и загонетно уткивају себе у сва ткива човечијег видљивог и невидљивог доживљавања себе као људског бића, као људске личности. Дела човекова су само плод на дрвету његове личности, плод чија се тајна скрива у невидљивом психофизичком корењу, којим је човекова личност тајанствено повезана са свима видљивим и невидљивим световима.
У новије доба у Европи преовлађује код историчара рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све што не може да се подведе под то мерило — није исторично. Све што није у сагласности са тим мерилом — легенда је, мит је, измишљотина је.
Добровољни робови овог рационалистичко-позитивистичког мерила историчности, разни Штрауси, Ренани, Шлајермахери, Древси, Фојербаси, Харнаци, Маркси, и њихови многобројни некритични трабанти, толико су унаказили најглавније личности људске историје, да их је тешко и скоро немогуће препознати. Мерен њиховим мерилом — какав изгледа Христос, та најисторичнија личност људске историје! Нико у историји рода људског није створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне догађаје, па ипак Он за историчаре радионалистичко-позитивистичког типа све је друго само не Богочовек. Међутим и Хриотос и Његово дело у историји рода људског може се логички објаснити једино тиме што је Он Богочовек, а не само човек, па макар и најмудрији и најгенијалнији и најбољи и најсавршенији и најмоћнији и најправеднији и најидеалнији човек.
То што историчари рационалистичко-позитивистичког типа чине са Христом, чине и са христоносцима. Класичан пример тога код нас јесте случај Светога Саве, тог најсавршенијег христоносца у историји српскога рода. Читајући радове ових историчара о Светоме Сави, ви обично наилазите на мртву схему Светога Саве, али не и на објашњење тајне његове свете личности. У њих нема ни трага од објашњења које су то стваралачке силе преобразиле кнежевића Растка у светитеља Саву и начиниле га бесмртним владарем српскога народа. Они величају Светога Саву и као просветитеља и као архијереја и као државника и као родољуба и као књижевника и као богослова, али систематски прикривају или одричу или превиђају оне стваралачке духовне силе које су Светога Саву начиниле и великим просветитељем и великим архијерејем и великим државником и великим родољубом и великим књижевником и великим богословом. Иако су им Доментијан и Теодосије главни извори о Светом Сави, јер других уствари и нема, они, робови свога рационалистичко-позитивистичког критеријума, узимају од њих само оно што може да стане у оквире тога критеријума, а све остало што говори о Господу Христу и Његовим свестваралачким и свепреображајним силама у личности и раду Светога Саве, они називају — легендом, фанатизмом, легендарним причањем, легендарном сценом, светлом легендом, легендом средњевековном.
Тако радећи, скоро сви наши историчари, на челу са Станојем Станојевићем, Андром Гавриловићем, Милошем Црњанским, дају нам мртву схему личности и рада Светога Саве. У самој ствари код њих и нема Светога Саве, јер се њима хоће Растко и Сава, само без Христа. А Свети Сава без Господа Христа, то је најувредљивија бесмислица српске историјске науке. Та у чему је главна сила и моћ, главна свесила и свемоћ Светога Саве? Једино и само у чудесном и чудотворном Господу Христу, вечно живом и животворном Богочовеку. Без Христа, Растко би заувек остао Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа.
У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. То је и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. То је, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава уствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за — Господа Христа. Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ — да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.
Али тиме су они баш и унаказили Светога Саву. Зато њихов Свети Сава и не личи на историјског Светог Саву, на тог јединственог и ненадмашног, светог и бесмртног владара српског народа и српске историје, који и данас, као и до данас, влада савестима и душама свих правих Срба, ма где они били. А оригинални лик историског Светог Саве, сав вечножив, христолик и христоносан, у свој пуноћи своје чудесне и чудотворне историске стварности и непосредности, налази се код његових првобитних животописаца: Доментијана и Теодосија. Они нам казују главну тајну личности Светога Саве и откривају оне духовне стваралачке силе које су од Растка начиниле Светога Саву. Они нам верно приказују и убедљиво показују како се Растко упражњавањем светих еванђелских врлина преобразио у светог христоносца и богоносца Саву. Верни физичким и духовним чињеницама, они нам као непосредни и веродостојни сведоци еванђелски савесно снимају и приказују сав духовни развој Светога Саве, од првобитних зачетака до потпуне зрелости. Зато се ја у овом свом раду о Светоме Сави у свему главноме и ослањам на њих.
Историчари рационалистичко-позитивистичког типа хоће све да објасне човеком и по човеку, увек под свесном или несвесном наркозом старог софистичког критеријума: ''човек је мера свих бића и ствари", — критеријума који је кроз ренесанс постао главни критеријум европског хуманизма, како философског тако и религиозног и научног и уметничког и етичког и социјалног и политичког. Робујући том критеријуму, ови историчари одбацују учешће свега надрационалног, надприродног, божанског у историји рода људског уопште и у животу сваког човека посебно. Међутим живот, у свима безбројним нијансама својим, није друго до непрекидно преливање надприродног у природно и природног у надприродно, небеског у земаљско и земаљског у небеско. Узмите само ово: колико је потребно неба и свега небеског за клијање, рашћење и сазревање једне травчице на земљи, а камоли за живот човека и рода људског уопште! За рашћење и бескрајно усавршавање душе људске потребно је не само небо и небеса над небесима, већ сав Бог са свима Својим божанским савршенствима. Зато је сав Бог и постао човек, и јавио се у нашем човечанском свету као Богочовек Христос, и занавек остао са нама и међу нама у светој Цркви Својој.
Силом неодољиве и очигледне историске стварности Својих Богочовечанских истина, закона и сила у земаљском свету, Богочовек је променио све вредности и сва мерила људска. И од Њега, и због Њега, важи нови критеријум у свету човечанском, критеријум непогрешив и свеистинит: Богочовек је мера свих бића и ствари. — До Богочовека Христа могао је и важити критеријум: ''човек је мера свих бића и ствари"; од Њега, свекритеријум постаје неостарива и свеистинита истина: Богочовек је мера свих бића и ствари. — Ето, у томе је сва разлика између хришћанског и дохришћанског, нехришћанског и ванхришћанског света.
Примењујући нехришћански критеријум на личност и живот светог христоносца Саве, историчари рационалистичко-позитивистичко хуманистичког типа одричу у Светоме Сави све што је богочовечанско, зато њихов Свети Сава и није прави Свети Сава, већ унакажени, обезбогочовечени Свети Сава. Замислите, шта би остало од Христовог Еванђеља да су га писали историчари овога типа? а шта тек од Дела Светих Апостола да су их они написали? — Скоро ништа, јер би из њих они избацили све што је богочовечанско, божанско, надприродно, чудесно и чудотворно. А Еванђеље, а Дела Светих Апостола су образац хришћанске историје, првоисторије; у њима је све божанско човечански реално, и све небеско земаљски стварно.
Од појаве Богочовека Христа у нашем земаљском свету дароване су роду људском све божанске, небеске силе за његов богочовечански живот на овом парчету неба што се земља зове. Те божанске силе ступиле су у дејство са Господом Христом и делају све до данас на безбројне начнне, тајанствено и чудесно и преображајно и спасоносно. Оне су нарочито моћне и свемоћне у личностима светих Божјих људи, као што су свети апостоли, свети мученици, свети оци, и сви свети исповедници имена Христова. Међу такве у српском роду спада на првом месту Свети Сава. У њему су богочовечанске стваралачке силе Христове дошле до свог најсавршенијег израза у роду нашем. Зато је личност његова и најтајанственија и најмоћнија и најсавршенија међу Србима свих векова. Стога моја грешна и мутава душа са побожним страхом и молитвеним трепетом приступа овоме раду о Светоме Сави, имајући једну једину свесрдну жељу: да верно прикаже у главним потезима личност, живот и рад највећег христоносца и богоносца рода српског, и најсветијег и највидовитијег челника српских душа и српских савести и у овом и у оном свету.

врх странице

Предговор

ивот се увек прелива изнад свих људских речи и појмова: по нешто од живота уђе у људске појмове и речи, али већи део остане покривен и сакривен неком бескрајном тајанственошћу божанском. И разум људски захвати и схвати нешто-нешто од живота, док многе бескрајности живота остају изнад разума људског, неухватљиве и несхватљиве за њега.
То важи за живот, и тајну живота уопште; утолико пре, и несравњено више, то важи за свети живот. Сам по себи живот је својом суштином од Бога; а свети живот је сав од Бога, сав — од врха до дна, од почетка до краја. Но божанско се може схватити само божанским: божанским разумом оно што је божанско, Богом оно што је од Бога. Зато свети апостол благо вести: Ми примисмо Духа који је из Бога, да знамо шта нам је Христом даровано од Бога (ср. 1 Кор. 2,12). Једино Духом Светим људи могу сазнати и схватити оно што је од Трисветог Бога и Господа. Сам дух људски, одвојен од Светога Духа Божјег, никада није у стању да то сазна и схвати. Он се мора родити и препородити Духом Светим, да би то могао сазнати и схватити. А то бива када човек сав свој ум и сав свој разум помоћу благодатних врлина еванђелских сједини са умом Христовим, умом Богочовечанским, умом Цркве, те са светим и превеликим апостолом може рећи: Ми ум Христов имамо (1 Кор. 2, 16).
То је разлог што се само Духом Светим може схватити, и објаснити, и усвојити свети живот светитеља Божјих. Јер у њима је све од Бога. Светитељи су тиме светитељи што су помоћу богољубља свим бићем својим везани за Једино-Светог — Тросунчаног Бога и Господа: душа им сва извире из Бога, тако и ум и разум, тако и воља и савест, тако и сила и снага, тако сав живот. Они нису своји већ Божији: свом душом својом, свим срцем својим, свом снагом својом, свом мишљу својом, свом вољом својом, они прнпадају Богу. Они су своји себи само Богом; јер уколико су Божји, утолико су своји. Вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем и осталим врлинама еванђелским они преносе себе у Бога, и у Њему их божанска благодат прерађује, преображава, очишћује, освећује, охристовљује, обожује, и они постају ''учесници у Божјој природи" (2 Птр. 1,4). То јест: ''свети у свему живљењу" (1 Птр. 1,15). Они мисле Богом, осећају Богом, воле Богом, хоће Богом, делају Богом, живе Богом. Иако телом на земљи, њихово је ''живљење на небесима" (Флб. 3, 20), њихов је ''живот сакривен с Христом у Богу" (Кол. 3, 3). Отуда божанске, бесмртне, свепобедне, чудотворне силе у њима: у њиховим мислима, делима, речима. Отуда они: све могу у Христу Исусу, који им моћи даје (Флб. 4,13). Стога се њихове свете, чудесне и чудотворне личности не могу разумети чулним разумом, нити дела њихова, већ једино разумом охристовљеним,облагодаћеним, освећеним, одуховљеним, духовним: у коме је Дух Свети жива, стваралачка, мислећа сила, осећајућа сила, умујућа сила, освећујућа сила. ''Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од Једнога" (Јевр. 2,11). Само Духовођени ум људски способан је да залази и рони у света и страшна тајанства Божја, ''у дубине Божје" (1 Кор. 2,10). А у светитељима су највеће дубине Божје. Само ум, очишћен од страсти и греховне таме, и освећен благодаћу Светога Духа, у стању је осетити, и схватити, и заволети оно што је свето, и живети њиме и ради њега. Само чисти могу познати Једино-Чистог. ''Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", најпре: у светима видети, пошто Он у светима почива. И све божанско видети што је расејано по свима тварима Божјим.
Сваки светитељ је богоносац, у најпунијој мери у којој то човек може бити: јер Богом живи, Богом мисли, Богом осећа, Богом хоће, Богом дела. У њему: све је од Бога, у Богу, ради Бога. Светитељи су најочигледније, најпотпуније, најсавршеније богојављење, и зато најубедљивије. Богочовек Христос је свесавршено богојављење у обличју човечјем: видљиво обличје Бога невидљивога (Кол. 1,15). А Њиме, и помоћу Њега, у већој или у мањој мери и сви христоносци, на првом месту светитељи. Што чистија срца и чистијег ума човек, то он све више осећа и увиђа. Упорни грешник то не увиђа, јер не види, пошто му је грех ослепио очи душе, и очи срца, и очи савести, те гледајући не види, слушајући не чује, умујући не разуме. Отуда толика саблажњавања о светитеље уопште, а о Светог Саву посебно. Јер чим људи чулнога разума покушају да објасне његову чудесну делатност, они се саблазне о њега, и унаказе га, и онакараде. А то стога, што највећег српског богоносца хоће да објасне без Бога, и највећег српског христоносца да објасне без Христа, и највећег српског чудотворца да објасне без Господа који чудотвори кроз њега.
На овакве мисли побуђује нас даровити животописац Светога Саве, хилендарски монах Теодосије, а преко њега мудри ученик Светога Саве, хилендарски јеромонах Доментијан. Монах Теодосије приступа писању Житија Светога Саве са таким страхопоштовањем и молитвеном узнемиреношћу као да приступа писању Светог Еванђеља. Уствари, он и приступа томе посредно, јер пише, и описује један живот који је скроз наскроз еванђелски. У том светом животу божанско и човечанско се непрестано проткивају, мешају, сједињују. Све човечанско се неосетно прелива и разлива у божанско; и обратно. Ту је све човечанско божански чудесно и дивно; а све божанско—човечански стварно и опипљиво. Као и све у Богочовековом Светом Еванђељу. Истинољубиви монах Теодосије сав је у неком усплахиреном муцању, јер заиста његова људска реч не може ни приближно достојно да изрази ''оно што је стварно било"; њему је болно и тешко што мора да наглашава како он излаже ''не нешто измишљено, него сушту истину". Ко је од Истине, осетиће истинитост његових искрених речи; ко је против Истине, Истина му неће наметнути себе силом, већ ће се тихо са небеском сетом повући од њега и уздисајно дошапнути небу: оглувео је од гордости и греха.
Сам дирљиви Теодосијев Увод у Живот Светога Саве то јасно потврђује:
''Ништавна разума, и немајући ништа у убогом дому ума свог, да бих вашем достојанству предложио достојну трпезу, пуну речи анђеоске хране, ја вас присне слуге богатог Владике и Бога, о оци, молим да Га молите: да ми из Својих неисцрпних ризница да реч која изобличује разумом, и језик јасан; а пре свега зрак светлости, да бих, очистивши њиме мрак душе и ума, могао ревносно испричати врлине живота свеблаженог Саве који је просијао у народу нашем. Не иштем да га похвалим, јер је похвала праведнику од Господа, него иштем користи од њега и себи и другима. Јер када стари имађаху потребу да пишу животе изврсних мужева и да их поштују ради користи која од њих долази људима, утолико је то сада, последњем и лењивом нараштају нашем, у коме се већ приближава крај и мало је спасаваних, не само потребно него и веома пожељно да се ови пишу и што чистије поштују, да бисмо се — гледајући на животе њихове као на оживљене стубове који се високо дижу, и видећи како и колико изостајемо иза њих — постидели и савешћу себе осудили због лењости која је у нама те да бисмо се, поучавани од њих као останом потстицани, покренули макар и најмање ка врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше ка исправљењу живота.
''Тога ради и ја, покоривши се вашој отачаској заповести, предлажем повест о животу сада слављеног свеблаженог Саве, који се постио у Светој Гори Атону, а после био први архиепископ и учитељ српски. Не по причању само, састављао сам ово житије, него и по часним ученицима његовим, који са њим беху сапосници и у странствовањима сапутници и у путовањима сатрудници, који иза себе оставише стаду његовом написмено житије његово као пребогату ризницу, да би и други имали општење са блаженим оцем њиховим. Не нешто измишљено ја предлажем овде ради похвале блаженог Саве, него сушту истину. И бојимо се да га многим похвалама пре не покудимо него ли похвалимо; штавише, бићемо срећни ако и оно што је стварно било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанским и анђелским, које ум наш као страстан и нечист није у стању изрећи. Но, молитвама његовим призивајући у помоћ Бога ја, по својим моћима, почињем повест о великом Сави оданде одакле треба: према корену потребно је тражити и младицу, и грозд ћемо наћи и узабрати не са трња него са лозе."

врх странице

Рођење и васпитање Светог Саве

елики жупан српски, самодржац Стефан Немања, бејаше побожан, богобојажљив, убогољубив, храбар, и украшен незлобивошћу, правдом, милошћу и кротошћу. Његова супруга Ана, кћи грчког цара Романа, ничим не изостајаше од свога мужа у благим врлинама. Пошто им се родише многи синови и кћери, тиха и побожна Ана престаде рађати по промислу Божјем, као некада Лија Јаковљева (ср. 1 Мојс. 30,9—21). Због тога обоје силно туговаху, и веома жуђаху душом да добију још једно чедо. И пошто се богомудро посаветоваше међу собом, они стадоше на молитву и са сузама завапише ка Господу: ''Господе Боже Сведржитељу, Ти си у старини послушао Авраама и Сару и остале праведнике, који су се молили Теби да им даш порода, — услиши данас и нас грешне слуге Твоје, који Ти се моле: дај нам да нам се по вољи милосрђа Твога и по божанском промислу Твом роди мушко чедо, да оно бескрајном силом богољубивог доброверја Твог испуни своје отачаство, коме ми, слуге Твоје, по заповести Твога Божанства и Твојих светих апостола положисмо почетак, надајући се примити Твоју божанствену награду. И ако сатвориш милост слугама Твојим, ми Ти дајемо заједничке завете: од зачећа детињега разлучићемо се природне законите љубави и постеље, и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота, извршујући светињу у страху Твоме".
И преблаги Господ, који је близу свима који Га истински призивају, услиши чисту молитву и ових праведника. И то би почетак неисказаних судаба Божјих које се тако очигледно показаше у животу преподобнога, чудесног и у самом рођењу, јер његово рођење би плод не само закона људске природе него и молитве. И родивши се по природи, као плод молитве, од Бога дарован, Богу се и намени. Обрадовани родитељи прославише Бога, и ускоро препородише своје чедо и водом и Духом, просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко.
Када Растко поодрасте и ојача, родитељи га дадоше да сe учи светим књигама. Имајући свагда велику радост због њега, и свагда узносећи Господу благодарне молитве, родитељи га богобојажљиво васпитаваху у сваком доброверју и чистоти. И бише начињене палате за његово пребивање, у којима он и борављаше. Имајући према њему натприродну безмерну љубав, родитељи увек гледаху на њега с ненаситом душом: јер лепотом тела и душе он превазилазаше сву браћу своју, и још као дете он задивљаваше све својом памећу, те сви говораху: ''Ово ће дете бити неко ново знамење".
Васпитан у великој љубави, доброј вери и чистоти, и научен сваком богољубљу и доброј нарави, млади кнез у петнаестој години својој доби од својих родитеља један крај државе, куда би са велможама и својим вршњацима одлазио ради лова, трка и других забава.. Али младога Растка је срце вукло на другу страну: окусивши од разума божанствених светих књига, које је непрестано читао, он стече почетак мудрости — страх Божји, и, из дана у дан све се више и више распаљиваше божанском љубављу, као додајући огањ на огањ својом ненаситом богочежњивошћу. Запаливши душу Духом Светим, он још у раној младости свим срцем поверова истинитој речи Господњој: ''Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; ко не узме крста свога и не иде за мном, није мене достојан" (Мат. 10, 31; Лк. 17,26). И својим чистим срцем и свежим и светлим младићким умом он разумеде да је овај живот пролазан, метежан и пустошан: царство и богатство, слава и сјај овога света су многометежни и непостојани; видљиве лепоте, обиље живота и срећа на земљи су као сенке; уживање у јелу и пићу, весеље, пировање, и све човечанско на земљи — таште је и нестварно. Наоружавши се Духом Светим, богоразумљем, девственошћу, великим уздржањем, чистом молитвом и духовном љубављу, Растко изабра десни пут: бављаше се читањем светих књига, ревносно отстајаше у цркви цела богослужења, љубљаше пост, избегаваше празнословље и неуместан смех, мрзаше непристојне речи и раскалашне песме које пожудношћу раслабљују младићку душу. Благ, кротак, љубазан према свима, он као ретко ко љубљаше сиротињу, и веома поштоваше монашки чин. Горећи Духом Светим, он се свагда мољаше Господу да му покаже пут спасења којим да иде. А сами родитељи његови, видећи његове узвишене врлине, осећаху се постиђени пред њим, младићем, и сматраху као да није од њих рођен него им је стварно подарен од Бога.

врх странице

Бекство у Свету Гору и постриг

стремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском, бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног, земаљског, пролазног. Будно пратећи побожна дела свога оца, мајке и стрица Страцимира у подизању задужбина: Студенице, Светог Николе, Топлице, Граца; и читајући побожне књиге и житија светих, млади Растко је суревњиво неговао у себи судбоносну жељу: да и он, по примеру пустињака и испосника, напусти двор свога оца, повуче се у свету тишину, и свега себе посвети Богу. Проводећи своје младићке дане у овој узвишеној и слаткој жељи, Растко је често и много слушао, нарочито од побожних монаха, који су ради милостиње долазили у Рашку и на Немањин двор, како тамо далеко на југу иза Солуна постоји једна планина одвојена од света, која се зове Света Гора, како тамо има много манастира, у којима живе многобројни монаси, који су ради Христа и спасења своје душе оставили свет, одрекли се свега телесног и земаљског, и посветили себе Богу, посту и молитви. Сем тога њему су казивали да тамо има много испосника, који живе по шумама, пећинама и урвинама, муче своје тело на разне начине и проводе тежак и строг живот у сталном посту и молитви, даноноћно служећи Господу Христу, да би осигурали себи живот вечни и блаженство вечно.
По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и приведе у дело. Томе много допринесе долазак светогорских монаха баш у то време. На седамнаестогодишњег Растка нарочито је утицао један руски монах, који са другим светогорским монасима беше дошао на двор његова оца да проси милостињу. Овога божанствени младић узе насамо, каже животописац Теодосије, и распитиваше га о Светој Гори, пошто претходно доби од монаха обећање да никоме не прича његову тајну. А монах му исприча све о поретку пустињском: о општежићном животу по манастирима, и о засебном — по два или три заједно, и о усамљеничком — који проводе неки, удаљивши се, у посту и ћутању. Све му то исприча тачно, јер тај монах не беше прост него зналац онога што прича, као од Бога послан. А младићу, слушајући то о монашком животу, и о њиховом ревновању за Бога, и о њиховим добрим подвизима, потоци суза изливаху се из очију. Па пошто одахну мало, рече старцу: ''Видим, Оче, да је Бог, који унапред зна све, видевши тугу срца мога, послао твоју светост да утеши мене грешна. Сада се утеши срце моје и развесели душа моја неисказаном радошћу. Сада разумех за чим непрестано жуђах. Блажени су и преблажени они који се удостојише таког безбрижног и неметежног живота. Шта дакле да учиним ја, оче, да бих узмогао побећи од многометежног живота овога света и удостојити се таког анђелског живота? Ако ме родитељи моји ожене, задржан љубављу према ономе што је телесно, ја нећу достићи таква живота. После овога не бих хтео да останем овде ниједан дан, да се мене не би коснуло сластољубље овога света, те да ми и против воље отргне душу од такве љубави према анђеоском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, али, не знајући пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, пошто му је могуће, стигао и вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао оно што желим".
''Жудна је љубав родитељска, одговори старац, нераскидна веза природна, и милосно јединство породично. Али Господ заповеда да се и то све лако остави, и узме крст на раме, и усрдно иде за Њим, и сва страдања лако подносе, угледајући се на Његова страдања ради нас; да се не благује у мекоти, да се не тражи телесни одмор, него да се, штавише, усрдно привикава на голотињу, глад, бдење и молитву, и да се брижљиво стиче умилење и плач са уздисањем и скрушеност срца. Јер се ово предлаже богољубивим душама као лак пут који води к врлини и ово доноси истинску славу и поуздану част".
И младић, слушајући ово, примаше к срцу старчеве речи као што добра земља прима семе, и непрестано јецаше. А старац се дивљаше његовој топлој љубави према Богу и божанственом огњу који је тако распалио душу његову, и пажљиво слушаше речи његове, пуне целомудрија и умилења, па му рече: ''Видим, чедо, да ти је душа зашла дубоко у љубав Божју, него пожури да оствариш добру жељу своју, да не би како сејач зла, ђаво, посејао кукољ у срце твоје (Мт. 13, 24—30), и, укоренивши се, угушио пшеницу твоју — добру замисао, и ти се одрекао такве намере. А задржан телољубљем и сластољубљем, ништа нећеш постићи, него ћеш подлећи пороку и срамоти, као они у Еванђељу који се ради течења имања, и јармова волова, и младе невесте, одрекоше слатке вечере и бесмртне хране, и с правом бише објављени за недостојне одабраног звања и весеља небеског цара Христа (Лк. 14, 15—24). Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу Божјом спровешћу те до Свете Горе, куда желиш отићи".
Чим ово чу од старца, Растко се одмах покори вољи његовој, па захвали Богу рекавши: ''Хвала Ти, Господе, што ми срце увери овим странцем". А старцу рече: ''Оче, да си Богом благословен, што укрепи душу моју".
Сав радостан због овога, Растко се одмах упути к родитељима, да измоли од њих благослов тобож да иде у лов. ''У планини недалеко одавде, рече он родитељима, има много дивљачи: благословите ме да идем у лов; ако пак задоцнимо, немојте се љутити на нас, јер сам чуо да онде има много јелена". Отац му учини по вољи, и рече: ''Господ нека је с тобом, чедо; нека те благослови и на добро упути". А мати као мати загрли га и слатко пољуби, па га отпустише с миром, наредивши му да се брзо врати. Не знађаху они да син њихов неће у лов на јелене, него хоће к извору живота — Христу, да Њиме, као жедан јелен, напоји жедну душу своју, запаљену милим огњем љубави Његове. Да би пак уверио своје родитеље, он посла у гору ловце, рекавши им: ''Под гором чекаћу вас до ујутру". А кад наста ноћ, и благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он са мало њих, који су знали за његову тајну, даде се у бекство, имајући као вође Бога и монаха. Када пак свану дан, благородници стадоше тражити господина свог, али га нигде не могоше наћи, и говораху међу собом: ''Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?" Но, не видећи ни монаха који је био с њим, ни прис-не дворјане Расткове, они се; збуњећи и ојађени, мануше лова, и вратише се у двор и испричаше господару о томе .
Чувши тако непријатан глас о сину, ојађени родитељи умало не пресвиснуше од туге. Но када се мало прибраше, они се досетише да је њиховог љубимца Растка нико други него онај монах Рус одвео, и то у Свету Гору, пошто су још израније знали да је Растко жудео за Светом Гором. На глас о нестанку Растка одмах се стекоше благородници и много народа. И сви плакаху и ридаху: родитељи за сином, браћа за братом, народ за господарем. Но самодржавни отац брзо савлада себе и нареди свима да пресатну плакати: ''Будите јуначни; не треба због овога да тугујемо; неће пропасти син мој. Бог који ми га даде преко наде, удостојиће ме да га опет видим и да се наситим љубави његове". И одмах дозва једнога од својих војвода, па му рече: ''Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и неће никад да се угаси. Стога, пријатељу, ако си икаква добра примио од нас, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, па стигнеш и вратиш ми сина, и тиме утешиш срце моје а мајци ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и имаћеш у мени добротвора, друже". Затим тужни отац призва и многе великашке младиће, па, обећавши и њима награде, повери их војводн. Заповеди им да бегунца гоне до у саму Свету Гору; а написа и писмо грчком епарху Солунске области, молећи га да силом отргне сина његовог из светогорских манастира и врати му га. ''И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје, додаде он, примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а ако пак презреш нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство".
Војвода и дружина уседоше на силне коње, па јурећи дан и ноћ, стигоше у град Солун. Војвода предаде писмо епарху солунском и исприча му жалост свога господара. Епарх се веома сневесели, јер је веома волео владара Срба. И одмах написа писмо проту Свете Горе, у коме га мољаше да се не оглуши о тражење владаоца Србије. ''Пошто није мала ствар у питању, писао је епарх, просим и топло молим твоје преподобије; да не презреш ову молбу. Ако је где тамо дошао син великог жупана, господара српског, нека се што брже врати своме оцу, да нам не би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, чиме би ти све нас и многе друге ожалостио". Епарх отпусти војводу, и даде му своје људе да га часно проведу до Свете Горе.
Ступивши на тло Свете Горе, они распитиваху путем, није ли прошао такав и такав младић. При томе описиваху спољашњи изглед Растков и лепоту. Најзад сазнадоше да је такав младић, мало пре њих, прошао у руски манастир. Тада они одложише свој пут ка проту Свете Горе, и одоше у руски манастир. Бегунац заиста беше ту, још у кнежевском оделу и непострижен. Када гониоци уђоше у цркву светог великомученика Пантелејмона и и угледаше свога кнеза, они се неисказано обрадоваше, па га од радости стадоше љубити са сузама, заборавивши на све путне тегобе. Но плашећи се да га опет не изгубе, они помишљаху да га вежу, али га се ипак бојаху као свога господара. Само поставише стражу око њега да га чува, док се одморе коњи и они сами, па да онда са њима крену натраг на пут.
Растко се чуђаше своме оцу што је намучио тако знаменитог војводу, па га беше стид да погледа војводи у лице, који је због њега превалио тако тежак пут. И одвевши војводу настрану, Растко га упита: ''Како тако брзо превалисте толики пут; и како се наканисте на тако далек и мучан пут?" Војвода му онда исприча превелику тугу родитељску и неутешни плач њихов; каза му и о писму његовог оца епарху солунском, и о епарховом писму проту, и о епарховим људима који су дошли да им га предаду. Млади бегунац осети опасност која му прети, али се понада да ће је отклонити молбом војводи. Зато му пред-ложи ово: ''Ако би ти, драги мој, хтео, могао би ме оставити на миру; а знам да можеш, пошто си моћан, умирити господина оца мог, кад се будеш вратио. А и ја бих му написао да се окане своје намере; само ти поступи са братском љубављу: не сметај ми да учиним оно због чега сам дошао".
Но војвода одговори: ''Не, господине мој, не упућуј слузи твоме такву молбу, коју ми није лако испунити. Господар мој — отац твој, наложи ми овај посао, сматрајући ме за верног човека. Па да смо те нешто затекли у монашком чину, можда бисмо и имали неко извињење. Али, пошто је Богу било угодно да до овога часа задржиш онај изглед, у каквом желе да те виде отац твој, браћа и велможе, ко сам ја да тако што и помислим? Боље би ми онда било да и не идем твоме оцу. Зато те молим, господине мој, избаци све такве мисли из ума свог, па весело пођи с нама, слугама твојим, да угасиш пламен родитељима својим, чија си срца запалио одласком својим у туђину, као и срца браће твоје и свих благородника. Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада и утеха од Бога. Ако ли пак не хтеднеш поћи с нама, принудићеш ме да учиним оно што ми није лако ни изговорити: принудићеш ме да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест примих од твога оца".
Видевши да је војвода неумољив, млади кнез рече: ''Нека буде воља Господња!", па весело загрли војводу, уверавајући га како ће поћи са њим. Тајним пак уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, смишљајући у мудром срцу свом дело и побожно и преварно. Кнез замоли игумана да се спреми сјајна трпеза, да се почасти са војводом и благородницима, пошто ће сутра поћи кућама. Своју пак намеру каза игуману, и замоли га да за ноћи отпочну свуноћно бденије. Игуман му испуни жељу: спреми се богата вечера, на којој сам игуман гошћаше војводу и благороднике, а млади кнез их својим рукама служаше и весељаше. И кад за вечером дубоко зађоше у ноћ, игуман нареди да се клепа у клепало на свеноћно бденије, јер то беше уочи недеље. Игуман устаде, а са њим и млади кнез, и пођоше у цркву на молитву. Устаде и војвода са својом дружином, да присуствују богослужењу, јер несмеђаху пуштати из вида младога кнеза. Богослужење је текло по уставу светих отаца, побожно и полако, док сви благородници, и младићи који стражараху, и сам војвода не заспаше, уморни од пута, а и од гозбеног весеља.
Чим божанствени јуноша Растко примети да су заспали, извуче се исред њих, и, поклонивши се пред светим олтаром изговори монашке завете Господу; па, пошто доби благослов од игумана, узе једног старог јеромонаха и попе се на висок манастирски пирг — на високу манастирску кулу, на врху које беше и црквица. Затворивши за собом кулу, христочежњиви младић оствари главну жељу срца свог. Стари јеромонах, сатворивши молитву, постриже му власи с главе, и обуче га у ризу анђеоског лика, и измени му име Растко именом Сава. Простревши се по земљи, монах Сава сузама многим окропи земљу, узносећи Богу захвалне молитве, и говорећи: ''Хвалим Те, Господе, што си ме примио! Ти испуни жељу срца мога". А стари јеромонах се постиде од силног плача новопостриженог младића монаха, који у тако младим годинама већ показиваше тако велику ревност по Богу.
Док се ово дешавало на високом пиргу, доле се у храму светог великомученика Пантелејмона заврши свеноћно бденије. Стражари се пробудише; и запрепастише кад не угледаше кнеза у својој средини, па га одмах стадоше тражити свуда, и у цркви и у манастиру, вичући. Но пошто га не нађоше, они почеше нападати игумана и бити монахе. А војвода, утишавши узбуну, рече игуману и монасима: ''Каква је ово неправда и срамота од вас, часни оци? Стидећи се анђеоског лика који носите, ми бисмо према вама кротки и човекољубиви! Зар није најпре један од вас долазио да проси милостињу? Ево овај лажљивац, смрти достојан, — па показа на једног —; он, презрев дар као ништа, уграби од оца сина и побеже, чиме изложисте оца и матер самртноме плачу, а нас великоме труду. Сада пак, када смо дошли, сакристе од нас господина нашег, једнако радећи по својој вољи. Што вам то паде на ум, да нам се наругате? Или ви мислите да се ми узалуд потрудисмо, тражећи ваздуха а не господина нашег. Сад ће вам главе полетети! Реците, где сакристе господина нашег?"
Чувши ово од војводе, млади благородници стадоше још љуће и непоштедно бити монахе. Кад то чу и тражени новопостриженик, побоја се да се свађа не заврши крвопролићем, па се са пирга наже кроз прозор и у мраку довикну к својима. Чувши његов глас, они се сви обрадоваше и потрчаше ка пиргу, гледајући увис и просто желећи да уклоне таму и сагледају жељено лице. Тада инок Сава, бивши царевић Растко, рече војводи: ''Много си мудар, а понашаш се као дете имајући пук људи са собом у туђини, ти високо мислиш о себи". А благородницима рече: ''Зар се Бога не бојите, и анђеоског образа не стидите? Зар је то лепо нападати с оружјем такве људе у цркви? Какво вам зло они учинише? Ако пак мене тражите, ево мене где сам. Сада сам у послу, ујутру ћете ме видети, а ове оставите на миру".
Кад они ово чуше, обузе их страх и стид, и не знађаху шта да кажу, него, ућутавши, опколише пирг и стражараху до сванућа. А кад свану, кнез-монах, нагнувши се са пирга, викну војводу и благороднике и показа се свима украшен анђеоским ликом монашким. Угледавши га у таквом облику, они не знађаху шта да раде, него, обузети плачем и ридањем, падаху на земљ. А монах Сава, видећи их у тако превеликој тузи, утеши их следећим речима: ''Све ово што се са мном збива, по Божјој је вољи, јер ме сам Господ проведе од оца мог довде, те ме ви не стигосте, па и сада ме Он избави из ваших руку. Јер ви хоћасте да ме отргнете од доброг, жељеног ми пута, па да се мноме похвалите господару своме како сте му угодили. Али Бог мој, у кога се уздах и напустих родитељски дом, би ми помоћник, као што видите, па ће Он и убудуће водити живот мој по Својој вољи. А вас, моје драге, молим да ради тога не тугујете и не жалите, него, напротив, захвалите са мном Богу што ме удостоји овог лика за којим сам одувек жудео. Узмите дакле познато вам моје одело и власи с главе моје, па се мирно вратите кућама; а ове знаке предајте родитељима мојим и браћи мојој, да би вам поверовали да сте ме жива нашли, и то, благодаћу Божјом; као монаха, а име ми је Сава".
Рекавши то, он врже са пирга одело своје и младосне власи с главе своје, а с њима и писмо написано родитељима ради утехе. У писму их мољаше: ''Немојте нипошто туговати ради мене, нити ме оплакивати као погинула, него, напротив, молите Бога, молим вас, да молитвама вашим добро извршим подвиг на који изиђох. Ви пак, колико вам је могуће, старајте се о својој души, и не очекујте да ме понова тамо видите за живота свога, него, ако хтедне Бог, ја ћу овде у Светој Гори дочекати и видети господина оца мог, и насладити се свете и чесне страрости његове, и наситити се слатке и бескрајне љубави његове". И споменувши им још многе еванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што човек није рад себи да не чини ни другоме, сада додаде и ово: ''Сваки, који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни" (Мт. 19, 29).
Војвода и благородници, узевши збачено с куле одело, косу и писмо, положише их испред себе, па оплакиваху живога као мртвога, говорећи: ''О невоље од тебе, господине, шта нам ово учини, да си нам горчи сад кад си се нашао, него пређе кад си нам одбегао? О наласка несрећнијег од смрти! О, хаљино жељенога, каква си ватра онима који њега желе! Како да те понесемо и предамо родитељима и браћи, када си као копље или мач оштар с обе стране! О, власи с љубљене главе, које треба привити срцу и очима родитељским ради утехе, како да вас предамо њима као омчу? О, дара који носимо, пуна не радости него плача, не весеља него ридања, како да те однесемо? Какво ли ћемо уздарје ми добити? У какво ће светло рухо нас обући, када њих саме у тужно и црно одело облачимо? О, пира ноћи ове, испуњене и весељем и преваром, — сличан је трпези којом Јаков превари оца свога, те узе благослов његов. О, чаше твоје, господине, којом си нас служио, пуне меда љубави, а која нам је горча од жучи припремила! О, ноћи, које заспасмо, буди, по Јову, тамна, и да се не убројиш у ноћи месецом обасјане! О, нас и од лудака безумнијих, како у једном часу испустимо онога кога толико дана с трудом гонисмо и ухватисмо! Како бисмо безумни! Какав нас то грешни сан захвати, те тако заспасмо? Зашто га узама не свезасмо, као што нам и беше заповеђено, па бисмо сада били слободни од ове самртне туге? Шта сада да радимо? Како ћемо изаћи пред господара нашег? Који је то камен, која је то гвоздена природа, која ће одавде понети тако тежак глас, који ми имамо да носимо родитељима и браћи?"
Изговарајући кроз плач ове и многе друге сличне речи, они задуго плакаху: плакаше и Сава горе на кули и они доле на земљи, да се и мртво камење потресало. После, пошто мало одахнуше, гледајући горе к њему и клањајући му се, они му даваху опроштајне поздраве, и, благо и са сузама прекоравајући га и замерајући му, говораху му: ''Остани здраво, господине, остани здраво! рашири се сам без нас! насити се, каменосрдни! Немилостиви, хоће ли те примити Господ? Преварио си оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?" Упућујући му са болом у срцу ове и многе друге речи, они, у исто време, испросише од њега молитву и благослов, па, узевши тужне хаљине његове, кренуше натраг у своје отачаство. Али, идући тако путем, они се окретаху ка кули, застајкујући с плачем и јецањем, докле су год могли да је догледају.
После тога монах Сава, сишавши са куле и захваливши Богу, поклони се игуману и свој братији, и би поздрављен од свију њих као нови брат, анђеоским ликом украшен. А оне између братије, који због њега претрпеше увреде и злостављања, он усрдно мољаше да опросте својим увредиоцима, да би увредиоци на миру и здрави стигли кућама. Притом говораше: ''Бог нам је прибежиште и сила, и би нам помоћник у тешким невољама које нас снађоше. Јер ђаво, надајући се да ми преко превеликог тражења од стране мојих родитеља омете ноге моје на путу ка Господу и да ме отргне од сродства с вама у Господу, изиђе посрамљен и празних руку, захваљујући вашим молитвама Господу и вашим телесним напорима за мене". А они, чувши његове смиреноумне и понизне речи, пуне мудрости, заборавише ране на телу, задобијене од младих велможа, и радоваху се као да су неку добит задобили.

врх странице

Живот Преподобног Саве у Светој Гори

о целој Светој Гори, и по манастирима и по пустињским местима, брзо се пронесе глас, да је син српског владаоца напустио царске дворе свога оца, оставио свет, добегао у Свету Гору, замонашио се у манастиру светог Пантелејмона и настанио у њему. Стога сви жељаху да га виде. А кад дође празник Пресвете Богородице, Благовести, — храмовна слава знамените обитељи светогорске Ватопеда, — настојатељ ватопедски и братија, по обичају светогорском, позваше и чесног инока Саву на побожно славље. Ватопедски игуман и братија, уз пристанак прота светогорског, наговорише преподобног Саву, коме се допаде дивни манастир, да остане у Ватопеду.
Ред и начин живота у манастиру Ватопеду много се допадоше младом монаху Сави. Окружен многим узорним монасима, он се под руководством смерног и светог старца јеромонаха Макарија сав предаде монашким подвизима, свим жаром своје чисте и младе христочежњиве душе. У свом полетном одушевљењу и пламеној побожности он је свим срцем желео да га нико не издваја зато што је владалачки син; хтео је да буде обичан прост монах, раван и једнак свима другима у посту, молитви, бдењу, и свима манастирским послушањима. Зато је свако послушање вршио смерно, предано, свим срцем, свом душом, свом снагом.
После мало времена монах Сава измоли од игумана благослов да обиђе и поклони се осталим манастирима Свете Горе, и да се попне на врх Атона, да би посетио отшелнике, пустињаке, и добио благослове од њих. Игуман посла са њим вичне монахе, који му знају показати сва света места у Светој Гори. Царевић монах био је свуда приман са нарочитом чашћу. Путујући бос по тешким путевима светогорским, богогладни путник стиже у лавру светог Атанасија. Ту би изврсно дочекан и примљен, па добивши благослов и молитве од свих, он даде одмора својим босим ногама. Онда крену на врх Атона, куда га је одавна вукло срце. Тамо сву ноћ проведе у молитви, правећи метанија и квасећи свети врх радосним и топлим сузама. Спуштајући се са горе, он у раскриљу и подножју врха посети по пештерама многе испоснике, који провођаху врло строг живот, и радоваше се што се удостоји видети слуге Божје, какве је тешко срести на земљи. Ови блажени оци, иако се још не могаху називати анђелима због тела које имађаху на себи, ипак уистини беху Божји људи: одвојени од свега земаљског, они се не брињаху ни о чему телесном, не бављаху се ни трговином, ни земљорадњом, ни виноградарством; све њихово старање беху молитве, сузе и непрекидно приљубљивање умом Богу; станујући на високим горама заједно са јеленима, они имађаху небо за цркву, гледајући Христа у душама својим насликана; њихове тесне колибе, украшене травом, одјекиваху једино лахорењем шуме и цвркутом птица, што их је још јаче потстицало на слављење Бога; сити чистог и мирисног ваздуха, безбрижношћу увек весели, богочежњивошћу веома високо уздигнути над земљом, они сматраху себе богатијима од најбогатијих; неки пак живљаху у каменитим пукотинама, у земним провалијама, и на морским стенама, где, угнездивши се као птице, беху кишом и ветром бијени, сунцем и жегом паљени, зимом и мразом мучени, убоги и сироти, они немаху ништа што би им крадљивци могли украсти, изузев неопходно пртено рубље колико тек да прикрију наготу тела; храна им беше свакоме према њиховим моћима: не-ки по мало и ретко узимаху хлеба, други се храњаху воћем и дивљим зељем; пиће им беше планинска текућа вода; сну не беху много потчињени. Сви они, одрекавши се једном света, већ беху потпуно заборавили свет, и провођаху живот чист, безметежан, бестелесан, скоро анђеоски.
Блажени Сава, записавши на хартији срца свога, и утувивши такве трудове њихове и подвиге и преданост Богу, дубоко уздисаше и осуђиваше себе због нерада; и са сузама припадаше к ногама преподобних; просећи од њих молитву и благослов; и примивши од њих многе корисне поуке, молитве и благослове, он се са стрелом ревновања у срцу свом врати у свој манастир Ватопед, где га примише са пређашњом љубављу. Братија га распитиваху о његовом путовању по Светој Гори; и, видећи га тужна и измењена у лицу, они мишљаху да је то отуда што је босоног дуго путовао по камењу, на шта није био навикао. Но они не знађаху да му жудња душе за оним пустињацима једе тело.
Пошто се одмори, сетни монах Сава дође к игуману и исповеди му болест срца свога, не тајећи узрок промењености своје; па паде на колена и мољаше га за благослов да га отпусти да са оним пустињацима проводи усамљенички живот. Зачудивши се неумесној молби његовој, игуман му не даде благослов већ му рече: ''Не чедо, не! не доликује ономе који још није послушањем утврдио ноге ни на темељу првог степена општежића, машати се врхунца мучања и усамљеништва, и пре времена управљати се по својој вољи, јер ни време ни узраст твој не дозвољавају ти да сада иштеш тако тежак подвиг, јер све је добро у своје време. Осим тога о теби се и у многим земљама прочуло чији си син, и твој долазак к нама није се затајио од садашњих владара. А да ти се у пустињи деси нешто од непријатеља рода људског, ђавола, или од разбојника, сви би нас осуђивали што смо се покорили твојој вољи".
Ово игуманово одбијање би не без благог и милостивог промисла Божјег, да светило не би зашло међу пусте горе, сакрило се под судом, и тако многи, који се њиме после просветише, били лишени светлости спасења. Смирени Сава се са смирењем покори игумаиу и рече: ''Воља Господња преко тебе на нама, чесни оче!".
Отада монах Сава стаде још усрдније вршити послушања са братијом у општежићу: радио је дан и ноћ са великим смирењем; дању је радио са братијом, а ноћи проводио стојећи пред Богом у светим молитвама; стално је имао пред очима животе древних светитеља, и гледајући на њихову кончину, он једну мисао неговаше у срцу свом: да угоди Христу и да спасе душу своју, и да добије обећана блага; свима је помагао у потребним пословима, и много се трудио са великим смирењем, те су га сви волели и дивили му се; дању се бавио телесним службовањем, а ноћ је проводио у молитвеном бдењу, те се мислило да је бестелесан, или да му је тело некако од челика, само оживљено. А лежање на земљи и мноштво метанија, којима умртвљиваше тело, ко ће испричати! Многим и различним трудовима он распињаше тело своје. Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, а у недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло. Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени. Но, иако непријатељ своме телу, он према свима беше предусретљив и кротак: у обитељи се дивљаху, како у тако младим годинама и за тако кратко време он могаде достићи такво духовно савршенствс, какво је недостунно и многогодишњим подвижницима.
Међутим војвода и благородни младићи, вративши се к родитељима блаженога Саве, испричаше им све шта се с њим збило, и предадоше им дивно одело његово, златасту косу његову, и својеручно писмо његово. А кад то видеше родитељи и браћа, мач им пролажаше душе. Када пак прочиташе његово писмо, шта све не рађаху, и шта не хоћаху учинити са собом! Не стидим се рећи, вели животописац Теодосије, јер, Давидове речи говорим, они у плачу рикаху од бола срца свога и уздисаху, дозиваху љубљенога, узимаху његову косу, грљаху његово одело као неко сакровиште, и грабљаху као неко благо. Квасећи их сузама, они их целиваху, приношаху их очима као неки лек, па изнова силно плакаху и кукаху. Заједно са владалачким домом плакаху и сви благородници као за покојником; туговаху и сви поданици, и своју жалост изражаваху носећи, по обичају у световњака, црнину.
Но мало помало срца се родитељска смирише: страх Божји се поврати у њихове душе и они разумеше да им млади син даде добар пример, предњачећи на путу спасења. И говораху: ''Господ даде, Господ узе; како Господ хтеде; тако и би; нека је благословено име Господње од сада и до века!" (ср. Јов 1, 21. 22). И одмах послаше сину монаху много злата у Свету Гору, да он као царев син не би ни у чему оскудевао, и да би имао раз-давати светим црквама и удељивати убогима. Они му, не без страха, и писмо написаше; и, стидећи се називати га сином, они га називаху оцем и учитељем, молитвеником и заступником пред Богом, и мољаху га да се моли за њих. ''Дом је наш у твојим рукама", писаху му они: ''душе наше и ми сви у твојој смо вољи, јер твоје врлине задивљују и родитеље; но уклони из нас пламен тешке патње наше и утеши нас својим доласком, а ми ти ббећавамо да ћемо те опет вратити у пустињу".
Добивши писмо од родитеља, богомудри Сава га ороси многим сузама. Па, пошто се много помоли Богу за њих, он узнесе захвалност Богу. Од многог злата пак што доби од њих, он одвоји само колико му је потребно за хлеб, па ходећи бос по манастирима и пустињама, он издашно раздаваше милостињу, те на тај начин зидаше цару оцу своме невидљиву палату на небесима. Затим се опет враћаше у свој манастир Ватопед, на пређашње подвиге.
Једанпут овај ''велики богољубац" припреми топле хлебове, натовари манастирске мазге, и узевши уз њих слуге за сапутнике, дубоко у ноћ крену на пут, пешачећи сам пред њима босоног, журећи се да нахрани по пустињи усамљене подвижнике, који пошћаху по три и пет дана, па и сву недељу. Јер беше свети Велики пост, а тај дан беше субота, па самилосни царевић хиташе да их угости топлим хлебом желећи од њих примити топле молитве. Али га у месту званом Милопотам нападоше разбојници, и заробише њега и оне што беху с њим. Он се веома сневесели не што га заробише, већ што га ометоше да старим пустињацима стигне у време обеда. Упитан од разбојника, ко је и од ког је манастира, он одговори: „Ученик сам оца Макарија, који ме посла послом у манастир Есфигмен; а настојатељ манастира и братија задржаше ме да са мном пошаљу хлебове старцима који се посте по пустињи и страдају Христа ради. Јер такав је обичај отачки". Говорећи ово, он из дубине срца призва у помоћ бескрајну милост Божју и, уздајући се у молитву и веру светих, он одмах би ослобођен, јер се разбојници смиловаше, па га побуђени Богом отпустише са свима. И тако у време у које жељаше донесе хлеба преподобнима, и говораше им :''Молитвама вашим избави нас Бог из руку непријатеља наших".
Разбојници пак после, тргнувши се као из неког бунила, говораху: ''Шта нам би те испустисмо онога младића и оне са њим, као да смо били без свести? Да ли је то неки мађионичар или уистини Божји човек, те га тако без икакве пакости сачува Бог од нас? Хајдмо да видимо да ли је заиста ученик оца Макарија". Јер преподобни Макарије беше чувен по делима и познат свима. И кад отидоше к старцу, видеше божанственог младића где седи с њим. Па испросивши од старца молитву и благослов, понуђени од њега они седоше. Старац им изнесе све што имађаше у својој келији: варено поврће пустињско, маслине и хлеба, те их љубазно угости, а и душе им насити многим мудрим речима. Видевши толику љубав старчеву према њима, разбојници омекшаше срцем, те сматраху да ће их огањ с неба појести или земља живе прогутати, ако би им што зло помислили. И утврђујући се у вери, говораху: ''Христа ради, оче, реци нам да ли је овај младић заиста твој ученик, јер видесмо данас о њему неко преславно знамење". А старац, чувши о чуду које се односи на божанственог младића, многим сузама оми своје свето лице, па рече: ''Децо, овај младић је ученик Божји, а монашким ликом један је од нас братије, син је пак благочестивог цара српског. Он остави царственог оца, презре земаљску славу и све красоте као ништавне, и заволе убоштво Христа ради и заједнички живот с нама. И, као што видите, Богом послан он обилази пустињу и, посећујући оне који по горама и провалијама и пећинама страдају Христа ради, теши их".
Чувши ово од старца, и пренеражени његовим сузама, разбојници се, погледајући често на младића, чуђаху великом смирењу младићевом који се ради Бога спустио са такве висине, посматраху и худост власене ризе његове и босотињу његову, и веома се дивљаху. Па, павши на земљу, прошаху благослов од обојице, обећавајући да неће више чинити разбојништва. Старац их благослови, и сваки од њих грлећи целиваше божанственог младића, а он се свакоме од њих клањаше до земље. И покајани разбојници радосно отидоше својим кућама.
Преподобни младић — ''земаљски анђео и небески човек" — опет зажеле да иде у лавру светог Атанасија, и то, по обичају свом, босоног пешке, пошто до доласка свог царственог оца у Свету Гору он не уседаше на коња. И узе од игумана молитву и благослов за пут. Игуман, желећи да му олакша пут, даде му неколицину братије и лађицу. Укрцавши се у лађицу, они брођаху по мору. И када већ беху близу Лавре, изненада их нападоше рдобојници из морске луке, и заробише. Један од монаха успе да побегне и однесе у Лавру вест о томе. Игуман и братија се силно забринуше за божанственог младића, бојећи се да раз-бојници како не сазнају чији је син. А свети младић тајним уздасима призиваше у помоћ Вишњега, говорећи: ''Избави ме од непријатеља мојих, Боже! спаси ме од крвника, јер ево уловише душу моју!" Игуман одмах посла к разбојницима једног преподобног и богомудрог старца да умекша суровост њихову и да их позове у Лавру, где ће добити све што им треба. И шта? Свирепи разбојници се покорише старчевим речима, и постадоше весели и тихи. А старац, погледавши на светог младића, као са великим гневом подвикну му: ''Не посла ли те игуман онамо, а ти си још овде? Зар се тако извршују наређења? ''Говорећи то, старац полете на њ, као да га хоће ударити. А он, обузет великим страхом, побеже од њега, па, искочивши из лађице, наже трчати у Лавру. Разбојници пак, заборавивши се у тај час по дејству Божјем, ништа не рекоше старцу. Добегнувши у Лавру Сава исприча све шта му се догодило. И сви захвалише Богу на дивноме чуду, које учини са царевим сином. А разбојници, дошавши са старцем у манастир, и не упиташе за бегунца. Љубазно примљени и угошћени од игумана и братије, они добише из манастира што им беше потребно, и пустише заробљене са светим младићем. А када касније сазнадоше о светом младићу и чији је син, испунише се силним гневом, те због њега и лавранима прећаху осветом. Богољубиви пак Сава, целивавши свету цркву и поклонивши се гробу светог Атанасија, срећно се са својим сапутницима врати у Ватопед.
После неког времена родитељи опет писаше блаженом Сави, молећи га да им дође да га само виде, па нека се одмах врати. Послаше му и злата више него први пут, као и посебне дарове за манастир Ватопед у коме је он живео: много злата, златне и сребрне сасуде, златоткане завесе. Пратише и одабране коње и многе друге потребе за манастир, тако да су сви завидели Ватопеду, па и сам прот. Примивши писмо од родитеља, блажени се испуни великом радошћу, и са много суза захвали Богу. Од добивеног злата он један део одвоји за убоге, а све остало утроши на зидање двоспратних и троспратних конака у Ватопеду. Ту, у манастиру Ватопеду, он поче иза велике цркве зидати цркву на граду у име Рождества Пресвете Богородице; и другу цркву — у име светог Јована Златоуста; и трећу цркву на великом пиргу — у име Преображења Господњег. И са велике цркве скиде камене плоче којима она беше покривена, па је покри оловом, као што се то и досада види. Свршивши све то у унутрашњости манастира Ватопеда, блажени монах царевић рече: ''Ако Господ погледа на мене и дадне ми да овде видим господина оца мог, уселићу се с њим у своје келије". Начини и много друго у манастиру, што није лако набројати, због чега га називаху другим ктитором Ватопеда.
После тога овај ''небопарни орао" написа својим родитељима и браћи овакво писмо: ''Вашим, због туге за мном, дирљивим писмом, ви душу моју из мене вадите, јер ни мени због тога није лако, нити сам неосетљив. Али не треба никога љубити већма него Бога, јер је речено: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10,37). Ради тога ја сада забрањујем себи да вам дођем, него, падајући пред ноге ваше, молим и преклињем, говорећи господину моме светоме оцу: у земаљском царству свом апостолски си се подвизавао, земље људи својих си православљем просветио, вукове јереси си прогнао, храмове бесовске порушио, цркве Богу подигао, гостољубље и збрињавање убогих и све што је добро од Бога с љубављу си сачувао. Једно ти још ваља извршити, реч у Еванђељу Сина Божија: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече свега и, узевши крст свој, нека смерно иде за мном (Мт. 16, 24). Нека ти савет мој буде пријатан као добар: презри земаљско царство и богатство као непостојано и ништавно; остави свет и красоте света и сва видљива блага као таште и краткотрајне: пођи за мном крстоносним путем смерности који сам ти припремио у овој пустињи; настани се са мном, и ту, одвојивши се од свега световног, ти ћеш молитвом и постом чистије познати Бога. И као што си се у животу земаљскога царства удостојио апостолских дарова, украсићеш се и у пустињи испосничким венцима смерности монашкога живота. А моју душу, тужну што сам лишен тебе, утешићеш твојом љубављу и присуством, као што ћу и ја твоју, у Господу. А добра госпођа и мати моја нека се на исти начин, међу својима, од свега одвоји ка Богу. Молим те, господару мој, да те ради славе царства и ради многог богатства не ожалосте ове речи моје, као што се негда ожалости еванђелски младић када га мој Исус учаше о савршенству (ср. Мт. 19, 16—22). Са сигурношћу ти говорим, оче, веруј ми: ако оставиш земаљско царство и дођеш к нама, бићу ти посредник за небеско царство; ако пак презреш речи моје, не надај се да ћеш ме видети у овом временском животу. Мир Божји и љубав светих отаца пустињских, и моја грешна молитва, нека су са свима вама у Христу Исусу. Амин".
Добивши синовље писмо, самодржац отац устаде са престола, покаони се љубави синовљој као светињи, целива писмо, отвори га, али га не могаде прочитати, јер му пламене сузе родитељске љубави поплавише очњи вид. Најзад, умиривши сузе, он прочита писмо, и дивљаше се саставу и силини речи, јер му дубоко у срце продре прекор о еванђелском младићу који је ради земаљског богатства оставио Христа. И због тога самодржац величаше свога сина као свог учитеља. И одмах издаде заповест широм целе државе своје, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике и остале благороднике, мале и велике, означивши нарочити дан сабора, и заповедајући да нико не изостане, јер хоће да састави велики савет. А за то време док ова посланица, заповест, обилажаше државу, он добро управљаше својим богатством: раздаваше га убогима и сиромашнима, хромима и слепима, сирочићима и удовама, прокаженима и свима ништима.
Када се у одређени дан благородници са свих страна стекоше на сабор, самодржац Стефан Немања стаде посред њих и нареди да се најпре гласно прочита писмо његовог сина. Затим се он обрати свима благородницима овим речима: ''Драга браћо и чеда, чујте моју реч к вама. Мој живот вам је познат од самог почетка: свакога од вас као сина отхраних, и као брата заволех, и као друга примих. А и ви ми бисте послушни и верни. И сви Господом сачувасмо живот свој, и земљу нашу нерасипану од најезде непријатеља; спасавасмо се уздајући се не на лук наш или мишицу, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени, и силом крста укрепљени, побеђивасмо непријатеље наше. Стога и сада свакога од вас молим и заклињем, да веру у свету и једносушну и нераздељиву Тројицу, чијим се крштењем просветисмо, сачувате чистом од сваке јереси, које од нас изгнасмо. Ономе кога ћу вам место себе поставити да Богом и вашом љубављу влада, молим вас да будетс покорни и верни као што бисте мени самоме. Божјим црквама и њиховим служитељима одајте сваку част, и све, дакле, што од мене видесте и научисте, то чините".
Слушајући ову неочекивану реч, велможе се у недоумици чуђаху, а самодржац настави: ''Драги и Богом даровани ми саборе! ви чусте како ме се мој син у писму одриче и неће више да ме види у овом животу, ако не пођем за њим. Мени је с вама било довољно весеља и радости земаљскога царства, довољно војниковања и раскошних трпеза, довољно уживања свих красота овога света; а сада вас молим: отпустите ме љубављу вашом да, крстоносно пошавши за сином, отидем у његову пустињу, где ћу се, надам се, ослободити својих зала и постарати се о своме спасењу".
На ове речи самодршчеве настаде од свих силан плач, налик на гром. Плакаху сви: и синови, и синови синова, и сви благородници, по Господу и крви сродници; плакаху и жаљаху и ризе раздираху; и шта не рађаху, и какве узбудљиве речи не изговараху, само да на неки начин задрже оца свог и господара. ''Не остављај нас, господару, оче и учитељу! Ако ли не, и ми ћемо с тобом поћи! Ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда се затвори у свом манастиру, да бисмо се могли тешити гледајући лице твоје. Каква ће ти похвала бити ако живот свој завршиш као туђинац у туђини, па још у пустињи?" А он им рече: ''Што плачете, те ми душу раслабљујете? Ви данас чусте како ме се син у писму одриче, ако не пођем за њим. Стога молим све, умирите ми срце, не задржавајте ме, јер не могу више без сина". Кад ово рече, убеди оне који га задржаваху, те му сви рекоше: ''Нека буде воља Господња!"
Онда самодржац Стефан Немања призва сина свог Стефана, чије врлине и витештво и богољубље није лако исказати. И заједно са свеосвећеним епископом Калиником и са свима благородницима уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. И кад би служба и молитва, самодржац отац са преосвећеним епископом, крстом и полагањем руку обојице на Стефанову главу, благослови Стефана за великог жупана, за господара и самодршца све Српске земље. И сви се благородници поклонише, просећи му од Бога живота и говорећи: ''На много лета да буде!".
Кад изиђоше из цркве, сјајне и богате трпезе беху у двору постављене. Самодржац отац говораше свима благородницима: ''Хајдете са мном, да последњи пир с вама проведем, па да трпезу с месом од себе одбацим, јер ме трпеза, сјајна и с много меса, неће више никад сакупити с вама". За време гозбе бише изнесени светли дарови, и свакога од благородника према годинама, према верности и према части самодршци обдарише, један што је власт остављао, други што ју је примио. — То би на Благовести 1196 године.
Сутрадан се све измени: смирени Стефан Немања и његова благочестива супруга Ана отпутоваше у Немањину задужбину Студеницу, и ту у храму Пресвете Богородице, пред светим дверима светога олтара, дадоше Богу своје монашке завете. Епископ Калиник, кад је служба и молитва била, украси Стефана анђеоским ликом крстоносно, и као монаху даде му име Симеон. Исто тако и богољубива Ана уподоби се сину своме, који је пошао за Христом и показао пример својим родитељима, и прими свети анђеоски лик од истога епископа Калиника, говорећи: ''Не би ли ме човекољубиви Бог удостојио да будем заједно са милим чедом својим у царству небеском". И у монаштву она доби име Анастасија. Сабравши око себе збор монахиња, монахиња Анастасија се заједно са њима подвизаваше у постовима и молитвама к Богу. А монах Симеон остаде у Студеници, и ту са тамошњим монасима вршаше посни канон, тојест подвизаваше се по закону у посту и молитви. Што обећа у светом обећању пред светим олтаром, он усрдно извршиваше, радосно идући путем заповести Господњих, угледајући се на свете животе Светих и последујући им с љубављу. И постаде једног удела са њима. Боравећи у Студеници са светом братијом, он све надмашиваше подвизима својим, и постаде углед свима. Истински узевши крст Христов, он делотворно учаше чеда своја да презиру што је телесно, јер брзо ишчезава, а да пригрљују што је божанствено и бесмртно. И на очиглед братије он се свим бићем измени у велико смирење. Приљубљен Христу умом и срцем и непорочним животом и испуњен топлом љубављу Светога Духа, он стече велико умилење у души својој, и заиста се уврсти међу ученике Христове.
После извесног времена, новембра месеца 1197 године, монах Симеон крену на пут у Свету Гору са много тешка злата, и сасуда златних и сребрних, ради раздавања светогорским манастирима и пустињацима. Син његов, самодржац Стефан, пратио га је са високим благородницима све до грчке границе. Ту се са много суза растадоше, а многи благородници продужише са преподобним у Свету Гору.
Када стигоше у Ватопед, владалац монах би са чашћу дочекан и примљен. Игуман и братија, после молитве и благодарења Богу, поздрављаху се са старцем у саборној цркви и даваху му целиве у Господу. Тада и син приђе оцу да га загрли. Сусрет је био потресно дирљив. Они обојица занемеше од неисказаног узбуђења; старац се поведе, и да га не придржаше, пао би на земљу. И кад дође к себи, отац многим сузама обливаше жељену свету главу милога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи. А божанствени младић какве благодарности не узношаше Богу из дубине обрадованог срца што је отац његов испунио заповест Божју, и што обојица, отуђивши се од свих својих, Господа ради туђинују у туђим земљама. Потресени, и духовном радошћу испуњени, они прославише Бога. Призор беше диван и небу и земљи: обојица устрељени стрелом љубави Христове, они из безмерне љубави према Господу оставише толику висину, и дођоше на туђу земљу; отуђивши се свега земаљскога, и све оставивши по заповести Господњој, они Му усрдно следоваше, и у велико смирење дођоше, и одмориште Светоме Духу постадоше.
Одморивши се од пута, преподобни Симеон изнесе поклоне манастиру: скупоцене сасуде и завесе; приведе и одабране коње и мазге; и два кабла сува злата и сребра; а и игумана и сву братију обдари од првог до последњег. Не само то, вели животописац Доментијан, него и душе своје ова два богољупца приложише Пресветој Богородици; а све имање своје послаше пред собом, које и нађоше у царству небеском. Од дворјана пак, који беху допратили свога бившег владара, неки се вратише својим кућама, а многи осташе у манастиру, идући за преподобним Симеоном путем смирења, ма да им он брањаше, не хотећи ожалостити сина самодршца; но они му одговараху: ''У тебе смо се прославили у земаљском војевању; и сада ћемо с тобом војевати Небеском Цару, и ништа нас неће раставити од тебе". И сви они постадоше изврсни монаси, на удивљење Свете Горе. А преподобни Симеон заповеди да му начине келију уз свети олтар велике цркве Свете Богородице, и прозор у свети олтар, да свагда гледа свете молитвенике који служе у светој цркви. Он пак свршаваше свој канон, своје правило, и ћутећи пребиваше у светим молитвама дан и ноћ, усрдно тражећи Христа, вођен од Бога и светог сина свог богоносног Саве.
По Светој Гори Атону убрзо се рашчу о доласку српског владаоца. Сви се дивљаху смирењу његовом и прослављаху Бога. Игумани из манастира, пустињаци из пустиња, заједно са оцем протом, долажаху да виде преподобног Симеона. Он их је све богато обдаривао и припадао к ногама њиховим, просећи од свих молитве и благослов. Но пошто су непрестане посете већ стварале тешкоће Ватопедској обитељи и братији, то преподобни Симеон и Сава, да би уклонили те тешкоће, дадоше понова много злата манастиру с тим, да се за њихова живота свакога дана даје храна, хлеб и вино, свима посетиоцима и убогима.
Потом зажеле преподобни Симеон да обиђе Свету Гору, да се поклони свима манастирима и светогорским светињама. Испросивши за то благослов од игумана, он узе са собом Саву као жезал старости своје. Сава, по обичају свом, хтеде да иде са њим бос. Али му нежни отац то не допусти. Сава га мољаше плачући да му учини ту милост: да иде бос докле може. Али му отац никако не допушташе, молећи га и говорећи: ''Смилуј се на мене, чедо; ти срце моје бијеш камењем које ногама својим додирујеш". Сава, не желећи да упорношћу својом жалости оца, обу се први пут после много година и уседе на коња. Тако дођоше најпре у Меси, тојест у Средину Свете Горе, где обитаваше прот, у обитељ Пречисте Богоматере на Кареји. Ту се у цркви Пресвете Богоматере са многим сузама поклонише Пречистој и целиваше Је; дадоше цркви сасуде златне и сребрне, и завесе, и велику сребрну зделу пуну злата и сребра; уписаше себе и самодршца Стефана у поменик, поред имена благочестивих царева; па посебно веома богато обдарише прота и сву братију. Из Кареје они се спустише у Иверски манастир; а посетише и друге манастире, свуда се уписујући у књиге животне. И тако стигоше у лавру светог Атанасија, у подножју Свете Горе Атона. Но старац, ослабелих ногу, не могаде узићи на врх Атона, само му се са вером и љубављу срцем поклони издалека. У Лаври се помолише над гробом светог Атанасија, оснивача атонског општежића; и овај манастир обдарише обилније него друге манастире, тако да постадоше други ктитори, те се ''и до данас, вели Доментијан, спомињу као ктитори, једнако са благовер-ним царевима". Из суседних и даљих скитова дођоше многи преподобни пустињаци, да виде преподобног Симеона, — вели исти животописац —, који их је издавна хранио дугом руком Божјом и сином својим богоносним Савом монахом. Напослетку, вративши се у Ватопед, отац и син се настанише заједно у келијама које син раније беше сазидао.
Заједно живећи, они једно мишљаху и једну наду гледаху: тражећи Бога трудима и молитвама и пошћењем. Али се старац не могаше због старачке изнемоглости трудити као младић. Стога младић допуњаваше недостатак старчев, те не престајаше трудити се и постити се и за себе и за оца. А и старац овај беше некако чудан: као што је раније, живећи у свету, освајао царство без труда, правдом и вером, милостињом и збрињавањем убогих, тако се и у монашким подвизима показао као лихвар: немајући снаге да их сам врши, он лежећи сабираше плодове синовље, сабираше са скрушеношћу срца и смерношћу душе, проливајући од умилења и саосећања много суза. Младић се труђаше, старац сапаћаше, јер срцем прављаше онолико поклона колико и син, и душом састрадаваше свеноћном самораспињању његовом. Удвостручаваше ли младић труде и пост за себе и за старца, удв-стручаваше и старац сузе и уздахе за се и за младића, јер оплакиваше младост синовљеву, подвизима мучену, а оплакиваше и своје задоцњење и своју немоћ за подвиге. Неспособан да заједно са сином страда, због тога он биваше тужан и невесео, и, климајући главом, сеђаше укоравајући себе. А младић опет, као старац говорећи, тешаше оца: ''Не тугуј, господару и оче, ја сам твој пост и стајање и клањање; ја сам твој подвиг, и по души труд, на мени је твој грех, ако га има, ја за тебе одговарам, пошто си ме послушао, нека од мене Господ иште душу твоју".
Слушајући овакве речи, старац заливаше себе сузама; а због великог смирења и покорности према њему не смеђаше га називати сином, него, грлећи и љубећи свету главу његову, говораше: ''О, господине мој! о, срце моје! ја сам ради тога све оставио и теби се једноме приљубио! Чиме да ти узвратим што си ме од таштег света отргао, и што се тако за душу моју патиш и трудиш? Благословен од Бога и ти и дан у који си се родио, не моје чедо, него Божје чедо".
И тако се старац радоваше у Господу, гледајући сина као некаквог борца или искусног војводу који се за њега подвизава, и, сматрајући синовље за своје, испуњаваше се благим надама. Тако се подвизи сјајнога сина и уздаси смиренога оца к Богу, као и двострука молитва њихова, сливаху у једно. И тако се обојица у Господу весељаху, и душе своје изграђиваху—, док у манастиру Ватопеду све порушено обнављаху и запустело насељаваху. И обојица служаху незаблудноме путу дан и ноћ, вели Доментијан. Богомудри кир Сава монах напредујући у делима својим, недремљивим подвигом својим подиже изванредна дела у манастиру Ватопеду, и сазда превисоке палате, једне нарекавши у име оца свога, а друге у своје име. И насади многе винограде и обнови сва места тога манастира; и приложи пусте метохе испросивши их од цара, и доведе људе из своје земље, Србије, и насели их у њима; и својим великим подвигом испуни свако довољство, да су се сви дивили гледајући његов толики подвиг и претоплу веру његову ка Пречистрј Богородици. Он дању пребиваше с мајсторима у манастирским пословима, не слабећи у светим молитвама дан и ноћ, имајући у телу свом живот Бестелесних слугу. Због тога га ни беси не искушаше много; јер у младости својој никада очи своје не насити сном, нити коленима својим даде покоја, хотећи да душу своју ослободи од страсти. Угледајући се у томе на свете мужеве, који овај живот проведоше у многим невољама и тугама или крвљу својом купише вечни живот, он постаде заједничар њихов, приопштивши се свима путевима њиховим.

врх странице

Подизање Хилендара

ри улазу у Свету Гору, у месту званом Просфора, бејаше манастир са црквом светог Симеона Богопримца. Пошто је манастир био разорен од стране гусара, то је и црква због крајње запуштености била пала. Игуман и братија Ватопеда споменуше ту цркву преподобним иноцима Симеону и Сави; они се одушевише њеном обновом, и дадоше за њено обновљење много злата, које им је обилато слао велики жупан Стефан. Црква би брзо подигнута, и царствени је иноци украсише сваком лепотом, и пирг велики сазидаше, и градом оградише, па Ватопеду предадоше. Осим тога они у самом Ватопеду проширише и иконописаше трпезарију, и испросише метохе од цара Алексија, који им с љубављу испуњаваше молбе, не само зато што беху у сродничким везама, него више због тога што се цар дивљаше њиховој смерности и подвижничком странствовању.
Са временом појавише се неке важне манастирске потребе; због којих је самоме игуману ватопедском ваљало ићи у Цариград. Но пошто се он бојао да му молба неће бити уважена, братија му предложише да уместо себе пошаље блаженог Саву. Тако и би. Монах Сава отпутова у Цариград, праћен благословом свога оца, старца Симеона.
У Цариграду он, који је у младости својој изгледао као анђео, би примљен са великом чашћу од цара Алексија Комнена, пријатеља свог. Цар се распитиваше за здравље и начин живота његова оца, старца Симеона, и монах Сава му причаше. Задивљен, цар величаше светога старца што се уклонио од многих брига и изабрао себи добар удео који се неће узети од њега. А богомудри Сава, обасут благонаклоношћу

царевом, изложи цару молбе Ватопедске обитељи, због којих је цару и био послан, и цар му испуни све молбе, обећавајући да ће му испунити и друго што буде тражио. Тада Сава изнесе и другу молбу цару, говорећи: ''Има у Светој Гори један запустели манастир, звани Хилендар, па ако царство ти хоће да учини добро мени и моме оцу, онда нам дај тај манастир, а ми ћемо га опет, као од нас, предати Ватопеду, а то наше предавање назваће се милошћу твога царског величанства". Ову молбу млади монах изложи бојажљиво и као снебивајући се. Али га цар предусрете храбрећи га, и рече: ''Малочас рекох, све што год хоћеш да молиш, усрдно ћу дати твојој светости". И даде му Хилендар са свим насељем, потврдивши то царским писмом, хрисовуљом, и својим златним печатом. Богомудрог пак Саву цар обдари многим даровима, и с љубављу отпусти, а преподобном Симеону, оцу његовом, посла по њему много злата, и царско писмо пуно похвале што се одрекао света и молећи га да се моли за њега.
Вративши се у Ватопед, богоносни Сава извести игумана и братију да је цар испунио њихову молбу. Потом оде к преподобном оцу свом, који од одласка његовог у Цариград не излажаше из келије, већ сеђаше у њој у молитвеном ћутању. Но повратак Савин светлошћу зали сву душу његову и срце, и он, са захвалношћу подигавши преподобне руке своје к Богу, загрли сина свог, и љубљаше га са љубављу у сузама. Сава изручи оцу царев поздрав, предаде му од цара писмо и злато, и исприча му како им је и Хилендар дарован царском хрисовуљом. За све то преподобни захвали Богу и Пречистој Матери. Сутрадан преподобни Симеон призва игумана и братију, и, показавши им цареву хрисовуљу, приложи Ватопеду манастир Хилендар, и послано му од цара злато предаде игуману и братији на потребе манастиру: такву љубав имађаху они према манастиру Ватопеду, у коме су хтели и живот свој окончати у Господу. Зато га и врло много обогатише.
Но Бог, који је у древности умножио и распространио у Мисиру дошљака Јакова, преко прекрасног сина његовог Јосифа, тако и сада умножи и распространи у Светој Гори нови Израиљ оца Симеона, преко прекрасног по души сина му Саве, и земљу њиховог добровољног странствовања насели духовним чедима њиховим. Јер Господ побуди неког богобојажљивог старца, те овај дође блаженоме Сави и рече му: ''Твоја и твога оца љубав у Господу према туђинцима и убогима и према светим манастирима, нарочито према Ватопеду, похвална је и пријатна Богу. Но благоразумно је да помислите и на себе саме; зато примите мој добри савет, као савет од човека који вам жели добра. Вама је сада све могуће у Господу: ви сте властодршци у својој земљи и сродници сте цареви, па ће свака молба ваша бити испуњена. Стога испросите себи запустели манастир, па обновивши га, утврдите га за своје отачаство, нека се зове српски манастир, да би из вашега народа они који љубе Бога и одричу се светскога живота, налазили после вас пристаниште спасења, те да и ви сами, ради многих спасаваних, примите од Бога веће почасти".
Блажени Сава, расудивши, прими овај савет као да је од Бога, поклони се старцу као анђелу Божјем, љубазно га угости, па отпусти. Онда одмах уђе к преподобном оцу свом и исприча му све што му је рекао старац. Пошто се посаветоваше верне слуге Христове, обојица вазда горећи Духом Светим на веће богољубље, стадоше на молитву и, подигавши руке своје, са сузама захвалише Богу за такав савет. Најзад преподобни Симеон рече љубљеном сину свом: ''Веруј ми, чедо Божје, Бог је ради спасења нашег хтео да ми као дошљаци поживимо под заповедницима, и да се странствујући не управљамо по својој вољи, него да управљени другима стечемо смирење. Зато је досада Он и скривао од нас такву помисао. Сада пак Он нам посла старца, или анђела Свог, и ми смо дужни брзо привести у дело богопослани нам савет".
Тада блажени Сава са оцем својим оде к игуману и каза му своју замисао. А игуман, посаветовавши се са многима, не одобри ову замисао и не допусти да се приведе у дело, јер је хтео да царствене монахе задржи у свом манастиру, пошто су им многа добра долазила од њих.
После тога богомудри Сава отиде у Кареју и исприча проту о својим намерама. Проту се то допаде, и он рече: ''Добра је ваша замисао, пошто је по Богу, а и могућни сте. Дакле, који хоћеш опустели манастир у Светој Гори обновите за своје отачаство, — или Хилендар, који вам је цар већ дао, или где волите на другом месту".
Са тако утешном вешћу Сава се врати своме оцу и саопшти му да је молба њихова услишена од прота. А старац, топло узбуђен, пожеле да одмах пође и разгледа место за манастир. Али изнемогао од старости и поста, он не беше у стању ни на коњу да седи. Зато га Сава положи на носиљку између два коња, и тако ношен разгледаше многа места, али му се ни једно не допаде сем Хилендара. И они се вратише у Ватопед.
Међутим игуман и братија, осетивши шта се збива, говораху међу собом: ''Од ових царствених дошљака ми видесмо многа добра у току многих година, па и до сада су нам они храниоци, — зар да сада отиду од нас разгневљени? Ако дакле хоћемо да сачувамо њихово пријатељство, да им дамо Хилендар, који они измолише од цара за нас". — И тако, призвавши к себи светога Саву, они им дадоше Хилендар, и положише завет између себе да Ватопед и Хилендар љубављу буду један манастир.
Христољубиви Симеон и христољубљени Сава написаше самодршцу Стефану, јављајући му да хоће да подигну манастир, ''у наслеђе теби, — писаху му они —, а по теби синовима синова твојих". Томе се благочестиви Стефан веома обрадова, па им посла много злата и мазге, молећи их да и у будуће траже све што им треба, и захваљујући им што се брину о спасењу душе његове.
Богоносни иноци, Симеон и Сава, узнесоше срдачну молитву Богу и Пресветој Мајци Божјој, призивајући их у помоћ делу које предузимају. Узевши благослов од игумана и од оца свог, христочежњиви Сава сакупи врло много радника, одведе их у Хилендар, и за кратко време уради врло много. Он затече у Хилендару све запустело сем цркве, па и она беше у рушевинама. И одмах поче зидати манастир, и около манастира сазида град и велики пирг у њему; подиже и трпезарију из основа; и сагради довољно келија братији; обнови и цркву, и златом је исписа, и украси је иконама, завесама и светим сасудима. Све то, Божјом помоћу и богатом руком, он сврши брзо, јер га и преподобни Симеон пожуриваше, говорећи: ''Ако ме удостоји Бог да видим манастир да се зове наш, сматраћу за срећу да у њему завршим живот". Пламена жеља старчева се испуни: у шумовитој долини, извијеној на север, опасаној витким и тамним кипарисима, а опкољеној виноградима и воћњацима, српски Хилендар би довршен у јуну 1199 године, на месту рушевина старог грчког ма-настира Хилендара. Благодарећи синовљем усрђу Савином, блажени старац се пресели у свој манастир, Хилендар, чију саборну цркву посветише Ваведењу Матере Божје у храм. Сакупише и братство, озаконише богослужење по уставу из Ватопеда; и поставише игумана да се брине о црквеним пословима. Усто, они измолише у прота запустеле келије, маслињаке и винограде, који беху око Хилендара, и око светог Георгија Имологите и светог Николаја у Малејама. Поред тога купише од прота пространо место у Кареји. Ту сазидаше многе двоспратне келије за одмор игуману и братији када буду долазили из Хилендара.
И стадоше оба светилника Божја боравити у Хилендару, вели Доментијан, сву силу своју уносећи у молитве дневне и ноћне, омрзнувши грех потпуно, истински заволевши Христа топлом и чистом љубављу. Обојица потпуно заволеше овај тескобни и мучни пут, и не брињаху се ни о чем земаљском, само јединог Господа љубећи. Имајући у земаљском телу силу Небеских Сила, изванредно украшавани недомисливим лепотама својим и богољепијем неисказаним, достојни житељи Еванђеља Христова, они силом крста сатираху духовне непријатеље своје и увек хрљаху ка небеском звању. Уподобљавајући се бестелесној природи херувима у неућутним песмама духовним, у сузама, у истинитом исповедању Христовом, у скрушености срца, у чистоти, у целомудрију душевном и телесном, у миру и у светињи, у превеликој смерности, они насвагда приковаше тело своје страху Божјем, и све што је у овом свету сматраху за ђубре, изабравши оно што је најбоље.
И док они тако напредоваху ка небесном, преподобни Симеон ради што бољег потврђења и распрострањења манастира, по други пут посла у Цариград ''богоумног сина свог кир Саву" к своме пријатељу цару Алексију са молбом: да цар потврди манастир; да подари манастиру назив царске ставропигије; и да Хилендар не зависи н