Божићна посланица
Српске Православне Цркве
Мир Божји, Христос се роди!
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ
ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О БОЖИЋУ 2011. ГОДИНЕ
И Р И Н Е Ј
МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ
БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА
АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ МОНАШТВУ
И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ,
МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И
ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
A када дође пуноћа времена,
посла Бог Сина својега...
(Гал 4, 4).
Родословом Исуса Христа, „сина Давидова, Авраамова сина” (Мт 1, 1), почиње, драга браћо и сестре, Јеванђеље о Христу, Блага и радосна вест Божја роду људском.
Песмом анђела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на данашњи дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су широм света сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11).
Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као данас, на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као данас. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као данас. Отуда је у нашем народу потреба и обичај да се на данашњи дан прашта и „мирбожи”, да се заборављају личне размирице, са жељом да се све око нас зближи и збратими у духу љубави и мира Божјег.
Анђелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију свете Цркве, коју је Он, Оваплоћени Син Божји, основао. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска људска солидарност и право заједништво у решавању свих проблема и остварити морални и материјални напредак.
Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самога његова стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свих бића и свих збивања на нашој планети.
Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености у свету, подељености која се не може превазићи људским напорима. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед.
Често
се учини да је неред покретач и носилац нашег друштва. Неред
је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о
истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос
сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила
свет зла и мржње и да га увек побеђуј e. Љубав је од Бога.
Бог је извор свеколике љубави. „Који не љуби, не познаде
Бога; јер Бог је љубав” (1. Јн 4, 8).
Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост.
Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења.
Господ кроз Цркву исцељује сваку болест и сваку немоћ људску. У њој се васпоставља склад између неба и земље, између створеног и нествореног, између вечног и временог, између духа и тела. Исцељење које Господ у Цркви даје није разумљиво уколико се не схвати и не доживи као љубав Божја која се пројавила у Христу, Рођеном, Распетом, Васкрслом и Прослављеном нас ради и нашега спасења ради. Господ љуби свакога човека и жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он и нас позива да учествујемо у делу нашега спасења тако што ћемо Њега познати у Цркви, то јест бити сабрани и уједињени у Цркви и као Црква, живети у њој и њоме. Мерило духовног живота на земљи јесте Црква јер је она Тело Христово. Кроз њу нас Господ исцељује јер жели да сви буду причасници вечнога живота и вечне љубави.
Позивамо и сву нашу духовну децу широм света да никада не забораве да је Господ Цркви поверио спасење и да је у њој дат једини истинити пут и правац којим треба да идемо. Мерило духовног живота није дато појединцима већ се Духом Светим дај e Цркви у целини, тако да се све складно и у миру Божјем усавршава.
Превечни Бог се на онај давни, први историјски Божић родио као пуки сиромашак да би нас обогатио Собом, Својим божанским савршенством као вечним богатством. Тиме Он и нас и сва људска покољења учи да се не одвајамо једни од других него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас je Бог обдарио и да тако испунимо Закон Христов и на хришћански начин остваримо cвoje људско призвaњe.
Cвaкa деоба, раздор, нeприjaтeљcтвo и разарање заједништва супротни су Духу Божјем и духу Црквe. Jep, не можемо иcтoврeмeнo „пити чашу Господњу и чашу демонску”, не можемо „учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској” (1. Kop 10, 21).
Божић
је Празник кад осећамо пуноћу доброте и милости Божјe,
показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет
Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа.
Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској
пећини, прожима и све нас на oвaj вeлики Дан.
Прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.
Нажалост, браћо и cecтpe, морамо признати да je наш духoвни мир прилично помућен, тe ни радост наша ниje потпуна. Она je oceнчeнa страхом и бригом због cвaкoднeвниx збивања у cвeтy, a пoceбнo због трагичних збивaњa на нaшeм распетом Kocoвy и Meтoxиjи. Ta збивања мyтe складни пој aнђeлcкe пеcмe и прeтe да мир и cтрпљeњe прeтвoрe у нecпoкojcтвo и нетрпeљивocт.
Нашим драгим верницимa, Србима на Kocoвy и Метохији, прeпoрyчyjeмo да буду истрајни и да остану на својим огњиштима, уз cвojy Цркву и уз cвoje cвeтињe, на зeмљи cвojиx дeдoвa и прaдeдoвa. Црквa, као брижна Мати, yвeк je са њима и yвeк ћe бити са њима. Бeз страдања нeмa ни вacкрceњa. Господ тека нам cвимa бyдe мерило и у страдањима!
Молимо вac, браћо и cecтpe, да светињу брака oчyвaтe, да ce бринeтe и cтapaтe о cвojoj дeци, a нарочито о њиxoвoм верском и моралном вacпитaњy и oбрaзoвaњy. Beрoнayкa у oбрaзoвнoм cиcтeмy у нашим школама јесте вeликa помоћ, али ниje jeдинa и ниje дoвoљнa; зато су рoдитeљи и топли породични дом cвeтa зajeдницa и мecтo узрастања у меру раста виcинe Хриcтoвe, у пуноћу љyбaви Бoгoмлaдeнцa. Jep, вepa и морал ce yчe нajпрe у рoдитeљcкoм дому, у породици. Учe ce нeoceтнo, исто онако како ce учи и мaтeрњи jeзик.
Бог je рoдитeљимa дао yзвишeнy улогу да кроз рађање и васпитавање дeцe oплeмeњyjy cвeт и да га чине бољим и лeпшим.
Нажалост, још je yвeк много брaкoвa cклoпљeниx бeз благocлoвa cвeтe Црквe, a и рaзвeдeниx брaкoвa, који су прaвa несрећа и за нашу Цркву и за наш народ. Брак је завет пред Богом и у исто време црквена Света Тајна. Човек нема право да раставља оно што је Бог саставио, каже Христос Господ (Мт 19, 6).
Христово Рођење је обасјало свет
светлошћу знања и богопознања. Његовим уласком у свет
настаје почетак новог доба, крај незнабожачке ере и почетак
ере христопознања, кроз Цркву коју је Он основао Својом
часном крвљу.
Овај Дан се прославља доживљавањем свега што је најлепше и
најузвишеније. Он човека подсећа на његово двоструко порекло
– небеско и земаљско. Он учи човека дужностима и према
небеској и према земаљској породици. Овај Дан нас опомиње да
је потребно претходно се одужити Оцу небеском и нашој
небеској породици да бисмо могли стећи благослов и срећу у
земаљској породици.
Отворите срца и ви, децо наша духовна, који сте отишли у даљину и туђину и прославите у радости Богомладенца, јер је свуда земља Господња, а Бог је свуда и на свакоме месту. У Цркви Христовој, у овој светој богочовечанској заједници, славимо, са свима вама заједно, радосне божићне празнике и нисмо далеко једни од других.
Подигнимо горе срца, сви без разлике, драга браћо и сестре! Ово је Дан који је дао Бог да се и ми духовно рађамо и препорађамо кроз Христа Господа. Нека светлост Духа Светога, Духа Христа Богомладенца, Духа Божјег, засија у душама нашим и у домовима нашим!
Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато треба да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило.
Клањајући се Детету младом, Превечном Богу, ових и свих других дана нашега живота, опростимо, браћо и сестре, једни другима и са братском, односно сестринском љубављу поздрављајмо једни друге светим поздравом:
Мир Божји, Христос ce роди!
Ваистину ce роди!
Благословена нова 2012. година!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2011. године
Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа
АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ
И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички, местобљуститељ Епархије битољске МАРКО
Епископ стобијски ДАВИД
Божићна посланица Српске
Православне Цркве 2010. године
Мир Божји, Христос се роди!
Блага и најрадоснија вест, браћо и сестре у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину.
Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној, човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, тојест Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, тојест Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и демонских сила. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице.
Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе.
У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Истовремено, Он нас учи Молитвом Господњом да Његов Отац јесте и наш Отац: „Оче наш који си на небесима...” Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао, постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило.
Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Шта на земљи има светије од мајке и узвишеније од материнства? Толико је оно свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”!
Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину.
Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави.
Када се порекне, заборави и помрачи та небеска светотројична Тајна Бога као Љубави, онда се неминовно губи смисао породице и долази до њеног распада у равни земног јављања и остварења божанске љубави, као и до распада људског заједништва уопште. Што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је мање љубави у људским односима; то је мање истинске љубави у браку, породици, друштву, између оца, мајке и деце, и уопште међу људима. Без Бога као Љубави, човечја љубав губи своје мерило и своју меру. Она се своди на биолошку раван, на саможивост, на обоготворење телесне похоте; хедонизам постаје врховна људска вредност.
Људи нашег доба управо су на том путу обоготворавања похоте тела и телесног мудровања, телесне памети. А кад год је неко људско друштво у историји кретало тим путем, оно се неминовно налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације.
Једно зло у друштву прате хиљаду других зала и поремећаја. Тако, например, стављање хедонизма на пиједестал божанства – а управо то се догађа у наше време – постаје узрок масовног чедоморства и његовог озакоњења, незапамћеног у историји човечанства. Не представља ли озакоњење абортуса заправо обоготворење саможивости и егоизма које, у крајњој линији, води рашчовечењу човека, човековом стремљењу смрти и ништавилу? Ко убија Бога у себи и дете у мајчиној утроби, уништава самога себе, угрожава само најдубље ткање и непролазни смисао живота.
Шта је друго сида, та страшна болест и пошаст нашег времена, ако не, у највише случајева, последица обесвећења светиње брака и злоупотреба полности и полне љубави, а веома често и последица њихове противприродне употребе? Као што злоупотреба богоданих психофизичких сила изазива многобројна човекова обољења, исто тако и злоупотреба природе и природних добара око нас, човекова незајажљивост и похлепа, угрожавају саму природу, загађују ваздух и воду, биљни и животињски свет, а тиме и самог човека, који живи и дише у таквом, загађеном свету.
Многи су и дивни дарови којима је Бог обдарио човека. Човек је призван да те дарове употребљава на прави начин, не да их злоупотребљава. Плод тих Божјих дарова и стваралачких способности датих човеку јесу и савремени човекови изуми - например средства масовне комуникације: електрика, радио, филм, телевизија, новине, интернет. Та и многа друга модерна средства општења међу људима и преношења духовних, научних, животно практичних, моралних, естетских, културних и других вредности и свечовечанских искустава, поред не малих добара која доносе човеку и човечанству, такође могу бити и бивају злоупотребљена. Коришћењем речи, слике, игре и мелодије ова драгоцена средства доприносе човековом просвећењу, духовном и моралном преображају, неговању и усавршавању заједничког живљења људи, њиховом обједињавању и свечовечанском сазревању у слободи и у добру, у врлинском узрастању према богоданој безмерној мери човековог достојанства.
Али, ако се ти дарови и средства злоупотребе, као и све друго у човеку и око човека када се злоупотреби, у опасности су да се претворе у извор човековог помрачења и пропасти. Наместо да буду извор човековог просветљења, преображења и оздрављења, у опасности су да се претворе у помрачилиште и тровачницу људске свести и савести. Свођење човека на нагонско, распаљивање сликом, речју, игром и музиком човекових слепих инстиката, пропагирање насиља, зла и суровости, не води ли све то поробљавању човека уместо његовој слободи, умножавању злочина међу људима уместо умножавању добра и доброте, јачању самољубља уместо истинске љубави? Ту се све подређује бесловесном нагону и профиту, трговини; све постаје роба за продају: Бог и човек, отац и мајка, очинство и материнство, дете и отаџбина!
Пропагирање разврата и бестидности, које преко тих средстава данас допире до најскривенијег кутка земљиног шара, не постаје ли узрок обесмишљења брачне и породичне љубави, извориште свакаквих перверзија, злочина и насиља?
Заиста, људска слобода и човекова права су неограничени. Све је човеку слободно и све спада у област његових права - тако га је Бог створио. Но да ли је свака слобода истинска слобода и да ли је све оно на шта човек мисли да има природно право - истинско и човека достојно право? Два су пута пред човеком: пут живота и пут смрти. Да ли слобода којом човек себе и ближњег свог чини робом смрти и ништавила јесте истинска слобода? Човек је слободан да изврши самоубиство и злочин сваке врсте. По мери наопако схваћене слободе, човек може да постане људождер, убица, крвопија... Но слобода која својим насиљем лишава ближњег слободе и начин упражњавања свога права путем насиља над другима, лишавајући их њихових права и правде - претварају се у тиранију и безакоње. Једно одступање са пута добра и живота, рађа безброј зала, смрти и неправди.
Тако, например, у добра својства савременог човека и човечанства спада истрајна борба за људска права и слободе. Оно, међутим, што при томе није добро јесте мешање добра и зла, светлости и таме, греха и врлине, љубави и мржње. Поготову није добро, у име правâ и слободâ, поистовећивати злоупотребу природних и богоданих сила човекових и њихову употребу, сагласну са богоданим устројством и циљем човекова битисања. Само они који су обасјани светлошћу Христовог Рођења знају да разликују употребу и злоупотребу, лажну слободу од праве слободе, самоубилачко људско право од његовог упражњавања на начин достојан човека и људске заједнице, на градитељски и животодавни начин.
Презирање здравих, Богом даних закона људске природе, преображених Христовим Рођењем у безмерну „меру раста висине Христове”, и обоготворење неприродног блуда и прељубе не могу, по самој природи и моралном поретку ствари, а да не заврше демонизацијом и разарањем човечности у самој њеној сржи.
Не можемо и не смемо, браћо и сестре, као сведоци Христове истине о Богу, човеку и свету, свесни свог вечног и богочовечног звања пред Богом, да не укажемо на ове и друге опасности које данас прете човеку и угрожавају његову истинску слободу и аутентична права, скрнавећи његово боголико достојанство. Поред индивидуалних права и слобода постоје, као што знамо, и колективна или корпоративна права и слободе – права Цркве, било које заједнице, права народа и слично. Ни она прва данас се не поштују, а шта тек рећи о овим другима? Најтежи пример јесте, нажалост, однос многих и премногих моћника према праву српског народа на Косову и Метохији на живот, слободу и будућност. Поред свега осталога, страшни злочин трговања органима невиних српских жртава мржње и терора одвијао се уз ледено, равнодушно, у многим случајевима саучесничко ћутање представникâ међународне заједнице, ма шта тај израз значио, а они су итекако знали шта се стварно дешава „на терену”. Штавише, укључили су се у грађење нечије наводне независности управо на таквим темељима! Али истина и Божја правда увек имају последњу реч. То нам јемчи Рођење Христово, то већ осећамо и знамо.
Божић је празник мира и љубави, праштања и мирења, слоге и јединства. У име тих божићних, богочовечанских духовних дарова и вредности позивамо све вас, драга наша децо духовна, да живите и делате у духу непоколебиве верности својој Мајци Цркви, њеном јединству, вековном поретку и одлукама њених највиших и једино надлежних јерархијских тела. Немојте дозволити да иког од вас збуњују неистине и заводе грубе клевете појединаца и групица које, вођене својим секташким заблудама, свесно или несвесно служећи непријатељима Цркве и вере Христове, покушавају да оспоре духовни ауторитет Цркве и њене законите јерархије и да га замене лажним ауторитетом самопроглашених вођа. У исто време, свима нама је света дужност да се молимо Богодетету Христу, Сунцу Правде, за покајање и просвећење свих заблуделих и за живот и спасење свега света.
На крају, радујући се Богу и Божићу и прослављајући Христа Богомладенца као „једино ново под сунцем”, запевајмо сви, једним срцем и једном душом, песму пастирâ и анђелâ:
„Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!”