Недеља четврта поста - средопосна

И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина свога у коме је дух неми.
И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.
А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.
И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.
И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.

•  преузето са сајта СПЦ

Четврта  Недеља поста  Средопусна

    Четврта недеља у Великом посту посвећена је успомени на преподобног Јована Климакса или Синаита. Овај светитељ живео је у шестом веку, а потиче из Сирије или Палестине. Највећи део монашког живота провео је

у манастиру св. Катарине на Синају. Био је толико духовно даровит, као да је хиљадугодишњак. Повукавши се у пустињу близу манастира, у њој је провео четрдесет година, у посту и богомислију.

Њега сви Словени називају Лествичником, због књиге упута и савета монасима „Рајска лествица“. Она садржи тридесет ступњева. У првом делу изнети су греси, као што су гнев, злопамћење, лаж, униније, стомакоугађање, среброљубље, славољубље, гордост и хулне помисли. Потом, у другом делу износи како монаси треба да их савлађују: безстрастијем, послушноћу, покајањем, плачем, сиротовањем, молитвом, смиреноумљем, кротошћу. Мајка свих врлина је молитва, Христос се следи вером, љубављу и надом. На крају тражи од свакога да у свом срцу постави лествицу, којом би се пењао ка Христу.

Ова књига била је омиљено штиво српским монасима још од Средњег века. Први превод потиче из 1331. године.

    Спомен св. Јована Лествичника у ове дане поста одређен је од Цркве због његовог подвига у посту, поука, којих треба да се држе верници. Св. Јован поучава о покајању, за које каже да је повратак Богу, обнављање крштења. Време поста је време када се учи смирењу, тј. миру: са Богом, са самим собом, са целом твари. Покајање је очишћење савести, спремност, да се без роптања поднесе свака туга и бол. Народ ову недељу назива Средопосном, јер се налази у средини Часног поста.

Тропар, гл.  1.

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се Богоносни оче наш Јоване. Постом, бдењем и молитвама, Небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио  и кроз тебе дарује свима исцељење.

Кондак, гл. 4.

На висину уздржања Господ те истинито положи, као звезду необмањиву, која води ка светлости све крајеве, учитељу Јоване, оче наш.

КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА

  У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

1.Крст - центар павловске сотириологије и апостолског служења - Петар Василијадис

2.Крст Христов и његов значај у нашем животу - Архимандрит Георгије Капсанис

СВЕТА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

Света литургија пређеосвећених дарова, по правилу, врши се увече током Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, и у прва три дана Велике Недеље, после потпуног целодневног поста. Ο њеном свакодневном вршењу сведочи 52. канон Петошестог сабора и древни типици. Типик Лавре светог Саве Освећеног предвиђа њено вршење само средом и петком и у прва три дана Велике Недеље, па се зато и у Триоду самогласни стиховњих стихира налазе на почетку стихира.

 Проф. Др Јован М. Фундулис

ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
ВИЗАНТИЈСКОГ ЛИТУРГИЈСКОГ ТИПА

Света литургија пређеосвећених дарова, по правилу, врши се увече током Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, и у прва три дана Велике Недеље, после потпуног целодневног поста. Ο њеном свакодневном вршењу сведочи 52. канон Петошестог сабора и древни типици. Типик Лавре светог Саве Освећеног предвиђа њено вршење само средом и петком и у прва три дана Велике Недеље, па се зато и у Триоду самогласни стиховњих стихира налазе на почетку стихира. Ванредно њено служење се предвиђа у дане Велике Четрдесетнице када се догоди спомен неког светог. Некада се служила и у среду и петак сиропусне недеље и на Велики Петак, али се данас више не служи. Приликом њеног служења четвртком самогласан и мученичан стиховњих стихира вечерње поју се као прве стихире на „Господе, завапих". Што се тиче њеног служења њеног служења ујутру потпуно је потиснуо исправни древни поредак. 
Од времена турског ропства постепено је превладало да се служи ујутру, са свим осталим монашким богослужењима (полуноћница, јутрења, први, трећи, шести и девети час, изобразитељна). И даље је спојена са вечерњом, као што то одвајкада предвиђа литургијски чин, али само формално. Разлог њеног премештања на јутарње сате не треба толико тражити у олакшању приступања светом причешћу, будући да су се хришћани у време када се то догодило иначе причешћивали само на велике празнике. Пре би требало да се доведе у везу са постом. Један зилот, савременик овог премештања литургије (XVII век) са вечерњих сати на јутарње, укорава хришћане свог доба зато што су муслимани били доследнији од њих у држању поста, пошто нису ништа јели цео дан, него само увече, док хришћани не само да нису постили у дане поста, него су исмевали Бога, вршећи вечерњу ујутру да би формално имали чисту савест. У побожним заједницама тога доба било је незамисливо кршење поста пре вечерње, те је зато као олакшавајуће решење смишљено да се вечерња премести на јутарње сате. У наставку је следила литургија пређеосвећених дарова. Заслужују похвалу покушаји који се чине у последње време да се време њеног служења врати на вечерње часове, као што је некада било, јер би на тај начин задобио смисао целодневни пост. У данашњим околностима ово је могуће само средом, будући да се петком увече служи акатист који је веома популаран у народу. Служење акатиста пре литургије пређеосвећених дарова је литургијски неприхватљиво, а после ње није уобичајено. Сем тога, служење акатиста у наставку литургије сувише би одужило богослужење, што би било на штету и акатиста и литургије.

Литургија пређеосвећених дарова је богослужење које има изузетно проучену структуру, која спаја вечерњу службу са поуком и светим причешћем унутар покајног карактера Велике Четрдесетнице. Она пружа дивну прилику за поучавање кроз тумачење дијелова Старог завета и представља један практичан позив за чешће учествовање у светом причешћу, што и јесте циљ њеног служења. Њено врешење ујутру наноси јој штету, зато што није могуће да у њој учествују они који су запослени. Из тог разлога покушај да се служење литургије пређеосвећених дарова врати на природно и предањско време њеног служења, односно да се служи средом увече, представља веома важан корак у правцу њеног искориштавања на прави начин. Потребно је само да се правилно схвата и предаје њена порука, а то је да се учествује у пречистим тајнама после упражњавања целодневног поста. Иначе, хришћани нека се причешћују суботом и недељом на литургији која се служи ујутро.