ГОСПОЈИНСКИ ПОСТ
Госпојински пост је најкраћи од четири годишња
поста и траје од 14. августа до 28 . августа, али је строжији од
Божићњег и Апостолског, те православни хришћани
због великог
поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и
Велики пост. Све дане "на води", осим суботе и недеље када је
дозвољено уље и и вино. Једино на празник Преображења Господњег
једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник
Успења падне у среду и петак, не мрсимо већ тада једемо рибу,
вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали
Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први
пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински
пост је коначно утвђен на Цариградском сабору (1166), у време
Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла Комнина
(1143-1180).
Шта још треба да знамо о пост?
Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1Мој. 2,17).
Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт. 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар. 17), или пророк Мојсије на гори Хориву ( 2 Мој. 34,28). Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам. 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан. 1,-10). Ниневљани су постом избеги катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2.Језрина). Постили су и Св. Апостоли. У хришћанству први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. А то је заповест о посту, тј. о уздржању. Нарушавање заповести о посту први је грех.Зато и први подвиг човека у ослобађању од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа о посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Хришћанског учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали свештенике уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуривао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор. 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значењима догађаја из живота Господа Исуса Христа ( Божићни и Васршњи пост), Богородице ( Госпојиски пост) и Апостола ( Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.
Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само нопоходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.
СИНАКСАР НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
TРЕЋЕ године Своје проповеди на земљи Господ наш
Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради
спасења нашег, поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у
Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара
свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то
поче говорити учен
ицима
у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина
Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13. 16).
Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике,
особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога,
говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22).
Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша,
Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати
по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде
који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у
царству своме (Мт. 16, 28).
Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" — При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.
Авва Јустин
"ЖИТИЈА СВЕТИХ
за август
