ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ
КРСТА – КРСТОВДАН
27.септембар/14.септембар
Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.
Спомен Светог оца нашег
ЈОСИФА НОВОГ,
митрополита Темишварског
28.септембар/15.септембар
ВАЈ
нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године,
од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу
је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је
у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру
Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се
у манастиру Ватопеду, па Хиландару, Лаври, Ксиропотаму и најзад
Кутлумушу,[1]
где је свети Јосиф постао и игуман.
Јосиф је
био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао
чудотворац. Ове и друге његове особине за-пазио је српски Пећски
патријарх Гаврило I (1648—55. године) и изабрао Јосифа за
митрополита Темишварског (1650. године), јер је Банат и Темишвар,
у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке
патријаршије.
Као
митрополит, свети Јосиф је развио широку пастирску делатност:
путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и
поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за
своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених
клирика, основао је и свештеничку школу.
Дошавши до дубоке старости, свети Јосиф се сам повукао у
манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао
свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ.
Провевши у овом манастиру око 3 године, свети Јосиф се ту и
упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете
Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром
цркве коју је сам подигао. Његове свете мо-шти палазе зе данас у
катедралном храму у Темишвару.
Свети Јосиф је сматран светитељем и
чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове
смрти, 1686. године,
сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови.
У
једној кљизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин
описао је више чуда светог Јосифа. Ова се књига чува у манастиру
Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је светог Јосифа
Новог у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и
Српска Црква.
