Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозван Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изјести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)

08.август/26.јули

 

---

рхиепископ Сава III богословско образовање добио је у манастиру Хиландару. Зато Данило II и каже за њега да је био „васпитање и наук Свете Горе, и отуда се беше навикао благодати и смотрену разуму". Као игуман манастира Хиландара постао је епископ призренски, али се не зна тачно време његовог доласка у Призрен. Нагледао је грађење цркве Богородице Љевишке. У сваком случају то је морало бити пре 1307. године. Наиме „натписи узидани у цркву у којима се спомње име епископа Саве из истог су времена из којег је и велики ктиторски натпис са источне стране цркве који је тачпо датован. Пошто су ти натписи узидани у зидове цркве 1307. године на оним метима која показују да је црква била при завршетку, може се као сасвим сигурно сматрати да је Сава дошао бар годину-две раније пре почетка зидања цркве."

      Епископ Сава је на архиепископском престолу заменио Јевстатија II после његове смрти 1309. године. Краљ Милутин се саветовао са њим пре подизања манастира Бањске, чије довршење Сава није доживео. Приликом повратка Данила II из Свете Горе у Србију, Сава му је за пребивање даровао своју келију. Потврђујући својом повељом даровницу краља Милутина манастиру Хиландару назвао се архиепископом свих српских и поморских земаља.

     „Личност архиепископа Саве III постаје нарочито значајна за развој средњовековне архитектуре у Србији зато што јс везана за оне споменике који почињу да се граде у једном сасвим новом стилу. Он јс био можда тај који је стајао на челу Хиландара док се овај градио; он је био тај под чијим се надзором обнавља Призренска епископија у његово време, док је стајао на челу српске архиспископијс, обноиљена је црква Св. Ђорђе у Старом Нагоричану.''

   По сведочанству архиепископа српског Никодима, његовог наследника, испуњавајући аманет светога Саве, редовно је давао помоћ манастиру Хиландару. То је захтевао и од свих наследника. Умро је 26. јула 1316. године.