Житије Преподобног и Богоносног оца нашег САВЕ, првог Архиепископа Српског
27.јануар/14.јануар
Садржај:
-
Увод у предговор
-
Предговор
-
Рођење
и васпитање Светога Саве
-
Бекство у Свету Гору и постриг
-
Живот
преподобног Саве у Светој Гори
-
Подизање Хилендара
-
Престављење и прослављење преподобног Симеона
-
Подвизи Светог Саве по престављењу преподобног Симеона
-
Делатност архимандрита Саве у Србији
-
Повратак Светог Саве у Свету Гору и даљи подвизи
-
Архијерејство Светога Саве
-
Путовање Светога Саве у Свету Земљу
-
Друго
путовање Светога Саве у Свету Земљу
-
Престављење Светога Саве
-
Почивање Светога Саве у Милешеву
-
Спаљивање моштију Светога Саве
-
Бесмртност Светога Саве
Увод у предговор
сторија
личности неизмерно је сложенија и замршенија од историје
догађаја. Догађаји су обично резултат стваралачких сила личности
које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве
оне духовне силе које делају из њега и њиме. Зато је несравњено
теже писати историју човека, ма ког човека, него историју
догађаја. Многи историчари пишу историју слажући догађај на
догађај, као циглу на циглу. И добија се грађевина мртва и пуста,
у којој се не виде оне духовне силе које кроз грађевинаре
историје стварају историју, Међутим, историја рода људског, на
крају свих крајева, није друго до живот људских бића која
сачињавају род људски. Тако и историја ма које људске личности
није друго до живот те личности. А живот у страховитој
сложености и замршености својој захвата и обухвата безброј
невидљивих стваралачких сила, које тајанствено и загонетно
уткивају себе у сва ткива човечијег видљивог и невидљивог
доживљавања себе као људског бића, као људске личности. Дела
човекова су само плод на дрвету његове личности, плод чија се
тајна скрива у невидљивом психофизичком корењу, којим је
човекова личност тајанствено повезана са свима видљивим и
невидљивим световима.
У новије доба у Европи преовлађује код историчара
рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у
роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог
критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све
што не може да се подведе под то мерило — није исторично. Све
што није у сагласности са тим мерилом — легенда је, мит је,
измишљотина је.
Добровољни робови овог рационалистичко-позитивистичког мерила
историчности, разни Штрауси, Ренани, Шлајермахери, Древси,
Фојербаси, Харнаци, Маркси, и њихови многобројни некритични
трабанти, толико су унаказили најглавније личности људске
историје, да их је тешко и скоро немогуће препознати. Мерен
њиховим мерилом — какав изгледа Христос, та најисторичнија
личност људске историје! Нико у историји рода људског није
створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као
Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје
изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне
догађаје, па ипак Он за историчаре
радионалистичко-позитивистичког типа све је друго само не
Богочовек. Међутим и Хриотос и Његово дело у историји рода
људског може се логички објаснити једино тиме што је Он
Богочовек, а не само човек, па макар и најмудрији и
најгенијалнији и најбољи и најсавршенији и најмоћнији и
најправеднији и најидеалнији човек.
Житије Преподобног оца нашег
ГАВРИЛА, Лесновског
28.јануар/15.јануар
вај
преподобни Гаврило беше родом из Осечког Поља код Криве Паланке,
а од родитеља врло богатих и благочестивих, који беху близу
царских саветника. Не имајући деце они дан и ноћ сузе проливаху
и на коленима клечаху, узносећи Богу молитве са тихим срцем и
иштући од Њега чедо. Бог, који изобилно дарује оне који му се
моле, даде те им се роди дете, и оно беше неизрецива радост
свима у дому. Пошто крстише
дете, оно растијаше и крепљаше се
Духом Светим. И када дође време да се учи књизи, родитељи га
дадоше да се учи код учитеља. Будући врло бистро дете за кратко
време изучи сва Света Писма, и особито Еванђелску књигу не
испушташе из руку својих.
Када дође време
женидби, родитељи га сјединише са девојком од доброг и царског
рода. Но свети то никако не хтеђаше и руке на молитву Богу
уздизаше да би му Он сачувао његову девственост. Даноноћно
припадаше он на молитву, и тако молитвом победи све различите
страсти. На те његове молитве и љубав би послан Арханђел Михаил,
који брзо узе душу супруге његове. Тада светитељ умоли родитеље
своје да га отпусте од куће, јер будући као неки тврди дијамант,
он се уподоби Алексеју човеку Божјем. Родитељи га отпустише с
миром, и преподобни тако пође од куће своје. Уз пут он срете
некога ђакона по имену Тома, с којим се братски поздрави и
седнувши на путу проведе с њим много времена у разговору. Затим
он леже и заспа мало на томе месту. У сну му се јави Анђео
Господњи, и рече му: Устани и иди на поље Осечко, на место које
ћу ти показати, и тамо сагради храм рођењу Пресвете Богородице.
Уставши од сна светитељ отиде натраг и исприча све родитељима
својим. Дознавши за такав сан родитељи му дадоше довољно блага
за сваку потребу, и он подиже храм на реченом месту и веома га
украси.
