Недеља прва поста - Чиста (Недеља Православља)

Неколико недеља пре почетка Великог поста, у цркви, преко одређених текстова из Јеванђеља, почиње духовно припремање за овај пост. Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правилној молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства. Велики и Чани пост, који је име добио према Часном Крсту на којем је страдао Господ Исус Христос, утановљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштеља на реци Јордану, отошао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, након чега је изашао као победник из кушања које му је поставио Сотона. Пост није гладовање, ни запостављање трпезе, на којој у дане поста нема хране животињског порекла, већ је пре свега морални и етички чин и израз стварне љубави према Богу у Сину Божијем, који је својим страдањем и животом у вери успоставио вредности хришћанства. Током Часног поста се не одричемо само неке хране и забаве. То је време када преиспитујемо себе, улазимо у дубину свога бића, у жељи за истинским покајањем и очишћењем, јер православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави и благослова, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране. Свака од недеља Великог поста има своје посебно значење. Прва се зове Недеља православља. То је подсећање на победу иконобранитеља над иконоборцима. У Цариграду се 843. године победа православља догодила баш на прву недељу Великог поста. Први дан Великог Часног Поста је Чисти понедељак док се цела прва недеља овог поста назива Чиста или недеља Православља. До Васкрса се уз посебна молитвена богослужења смењују Недеља Пачиста, Крстопоклона, Средопусна, Глувна, Цветна и Страсна или Страдална Велика недеља. Васкршњи пост је најтрожији пост, подразумева уздржавање од мрсне хране строгу исхрану базирану на сухоједењу и води, а уље је дозвољено јести само суботом и недељом, док се пост разрешава на риби два пута и то на празник Благовести и Цвети. Током ова прва два дана поста ( у понедељак и уторак) прве Чисте недеље не једе се ништа, док болесни и раслабљени могу јести само барено поврће. Није довољно, како се обично ради у нашем народу, строго постити прву и задњу недељу поста, сматрајућо да смо тиме " одужили дуг ". То је заваравање које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна; таквим мостом се нити долази нити прилази.

Недеља друга поста - Пачиста - Друга недеља пред Васкрс, названа пачиста, јер долази иза чисте недеље. Ова недеља је посвећена још и св. Григорију Палами, архиепископу солунском и чудотворцу. (+1368.), вођи исихаста.

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.
И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!
А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?
И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?
Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи?
Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме:
Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.
И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо.
                               (Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)

Григорије Палама (гр: Γρηγόριος Παλαμάς; 1296-1359) је био византијски теолог, атоски монах и једно време солунски архиепископ. Палама у православној теологији разрађује учење о исихазму и божанским нествореним енергијама. Григорије Палама води порекло из једне племићке малоазијске породице, која је припадала вишем службеничком слоју Византијског царства. Његов отац Константин је био веома побожан и пред смрт се замонашио. Иако су васпитавани на двору и стекли су добро образовање, сва три брата и обе сестре су се повукли у манастир.^[1]        Григорије је још као дете долазио у додир са светогорским монасима и мистичким пустињацима. Године 1318. у својој 21. години отишао је на Свету гору. Неколико година касније, под утицајем свога учитеља Григорија Византинца, саградио је себи келију у малом сеоцету код Верије и живео је строго испосничким животом око 5 година, окружен само десетином пустињака. Био је исихаста и велики део живота је провео у потпуном ћутању. Боравио је 5 дана у току седмице сам у својој келији; излазио је само суботом и недељом, када би сишао у манастир Лавру на Богосужења: бденије до јутра и на Литургију, да би се видео са братијом и причестио. Тек 1331. године вратио се у Свету гору и посветио се контемплативном животу у исихији (мировању, ћутању, и молитвеном тиховању).                                                                                     Говорио је да "онима који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи него и са онима који живе на исти начин као и они. То бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор са Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два дела а понекад и на више делова."^[                                                                   Кад је настао спор око Варлаамових оптужби, монаси су се обратили Григорију Палами да узме у одбрану њихову ствар. Палама брани исихазам, који су на Атос увели Јован Лествичник и Никифор Исихаста, тврдећи да познање или "виђење" Бога јесте чин искуства. Између Варлаама и Паламе отпочела је ватрена полемика.                                                 

Григоријеви противници у исихастичком спору шире гласине против њега и цариградски патријарх Јован шеснести га затвара на четири године. 1347. године, када је патријарх Исидор дошао на патријаршијски престо, Григорије је ослобођен из затвора и постављен за солунског архиепископа. У Солуну је проводио ноћи у молитви и састављању књига, иако је сматрао да писање омета молитву, јер ствара бригу и расејаност. О томе каже: "Многи од врхунских отаца исихаста нису хтели уопште ништа да пишу, иако су били у стању да изложе врло корисне ствари".^[3]   Преминуо је у Солуну 14. новембра 1359. године. Неколико година након смрти православна црква га је прогласила за свеца 1368. године. Његове мошти се чувају у цркви Светог Григорија Паламе у Солуну.